Poslednji krug kroz izložbu o arhitekturi socijalističke Jugoslavije u MOMI sa Ljubicom Slavković

Istorijski revizionizam oblikuje naše društvo

 

 

Oduševljena sam izložbom.

 

 

Piše: Aleksandra Ćuk | 22. januar 2019. | Danas

 

 

 

 

Mi smo o njoj ovde mnogo govorili i o raznim njenim aspektima, međutim nismo uspeli da je dočaramo u vizuelnom smislu – izjavila je arhitektkinja Ljubica Slavković nakon povratka iz Njujorka i obilaska izložbe „Prema betonskoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji, 1948-1980“ („Toward a Concrete Utopia : Arhitecture in Yugoslavia, 1948 – 1980“ u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku – MOMI. Ova postavka je posle više od pola godine zatvorena 13. januara.

Bila je veoma dobro posećena izložba za koju su se karte kupovale usred Menhetna na čuvenom crvenom kiosku „K67“ , dizajnerskom uratku Saše Mahtiga. Da bi se dočarao duh vremena, ubrzanog razvoja i modernizacije nekadašnje zajedničke jugoslovenske države u postavku su uvršteni dizajnerski bestseleri socijalističke Jugoslavije – Iskra telefoni, stolice Niko Kralja i tako dalje. Ključni deo izložbe „Prema betonskoj utopiji“ bio je razvrstan u četiri velike celine na prostoru od hiljadu kvadrata njujorškog muzeja. Prikazano je više od 400 crteža, modela fotografija, radovi istaknutih arhitekata iz čitave Jugoslavije. Novobeogradski blokovi, naselje Split 3 u kojem su svi stanari imali pogled na more, te impresivni spomenici, čije su progresivne forme istodobno nežno uklopljene u pejzaž, a snažno u posmatračevu svest i sećanje važni su ne samo po svojoj raznolikosti , nego se tiču aktuelne situacije i toga kako se prostor tretira danas.

Ljubica Slavković, koja je u Centru za kulturnu dekontaminaciju vodila međunarodni forum“ Arhitektura socijalističke Jugoslavije: ka betonskoj utopiji“, na pitanje Danasa kakvi su njeni utisci o posećenosti izložbe u MOMI odgovara da je sve vreme trajanja bila uvek dobro posećena.

– Kada se uđe u MOMU, ne ulazi samo na tu izložbu, nego se kreće po svim izložbama. Ja sam srela neke ljude iz Bosne i Hercegovine koji su mi kazali: „Evo, mi slučajno nabasali na Jugoslaviju“. Dolaze tu i namerni i slučajni posetioci Muzeja, što je jako dobro, jer na taj način izložba stiže i do šire publike – ocenjuje Slavković.

Ona kaže da je teško i kompleksno odgovoriti na pitanje čime je generalno uslovljeno interesovanje za arhitekturu socijalističke Jugoslavije i da smatra da je podstaknuto različitim faktorima, ali da je pre svega plod istraživačke želje pojedinaca. A što se tiče njenog značaja primećuje:

– Ono zbog čega je ta izložba važna, jeste to što mi na nivou kulturnih institucija i politika ne radimo na promišljanju te arhitekture, valorizaciji, vrednovanju, a kamoli njenom promovisanju. Nadam se da će izložba u MOMI uspeti makar u izvesnoj meri to da promeni – kaže Ljubica Slavković.

Prema njenim rečima, nije lako sumirati izložbu koja je po sebi veoma kompleksna.

– Socijalistička Jugoslavija je pre svega bila heterogena celina u svakom smislu i njenu arhitektura nije lako čitljiv proizvod. To kaže i Vladimir Kulić, jedan od autora izložbe, ističući da je ovu arhitekturu teško pojednostaviti i brendirati. Ona je kompleksna kao što je bilo i društvo u kome je nastala. To je bio veliki izazov za samu izložbu na koji su kustosi i istraživački tim, koji je radio na ovom projektu, jako dobro odgovorili. Izložba se sastoji od četiri velike celine, koje se dalje dele u podceline, a u okviru njih se nalaze četiri autorske sobe vodećih arhitekata. Prikazuje veliko obilje materijala, ali tako da oni idu u dubinu i u detalje. Upravo ovaj odnos mikro i makro celine je veoma vešto izveden. MOMA jeste umetnički muzej i izložba u njemu je pre svega umetnički čin, ali u skladu sa ulogom arhitekture u socijalističkoj Jugoslaviji. Namera autora bila je da tu arhitekturu predstavi i kroz njenu ulogu u društvu – objašnjava Danasova sagovornica.

Ona skreće pažnju da su na izložbi predstavljeni različiti objekti sa prostora čitave Jugoslavije kao zajedničke kulturne celine.

– Kada je reč o objektima sa teritorije Srbije, oni su raznovrsni, od Avalskog tornja, preko beogradskog Sajma kao velikih tehničkih i građevinskih poduhvata preko stambenih celina bloka 23, naselja Cerak Vinogradi sve do spomeničkih kompleksa i memorijala. Recimo, čitava soba je posvećena delu Bogdana Bogdanovića. Imamo hotel u Užicu, dakle raznovrsne objekte, različitih tipologija koji u odnosu na celine u kojima su predstavljene govore različite priče o gradnji Jugoslavije i o jugoslovenskom društvu. U sklopu celine „Globalne veze“ su projekti Energoprojekta koje takođe odlikuje heterogenost onoga što je Jugoslavija izvozila u svet – ukazuje Slavković.

Na pitanje šta je od same ideologije upisano u građevine socijalističke Jugoslavije, sagovornica Danasa odgovara:

– Odnos prema prostoru, odnos prema čoveku, društvena uloga arhitekture. Tada se prostor tretirao u službi čoveka i društva, a ne u službi osvajanja i prodaje kvadrata. Vodilo se računa o tome šta zaista koristi ljudima i utiče na poboljšanje njihovog života. – ukazuje Slavković.

Arhitektonski stil je bio internacionalan, a od samih autora je zavisilo na koju će se arhitekturu posebno ugledati. Mnoge je inspirisala finska arhitektura, a najviše mešavina skandinavske i centralnoevropske arhitekture. Takođe, karakteristike tog vremena bile su postojanje arhitektonskih časopisa i centralizovaniji pogled na svetsku produkciju.

– Socijalistička Jugoslavija nije bila iza ‘Gvozdene zavese’, tako da je bila izložena uticajima i sa Istoka i sa Zapada. Beograd je bio karakterističan po svojoj školi stanovanja. To je bio grad pod pritiskom u kojem se za godinu dana mora izgraditi 10. 000 stanova. Stambena produkcija je bila velika i samim tim se razvila škola mišljenja stambene arhitekture – „beogradska škola stanovanja“. Ako bismo posmatrali samo Novi Beograd, videćemo da je za njega karakteristično stvaranje prostora po meri čoveka. Možda bi neki rekli da Novi Beograd nije lep, da nije postignut ni naročit kvalitet gradnje i da deluje sivo, ali je ovde i spoljašnji i unutrašnji prostor pravljen i osmišljavan u posleratnim okolnostima i sa ciljem da se napravi što bolja arhitektura, što bolji životni prostor za čoveka, iako se primenjivala prefabrikovana gradnja. Zato je Novi Beograd i danas grad za sebe koji se ubrzano razvija i čije prednosti tek sada sagledavamo. Istodobno, zbog toga je ugrožen. Razlika između socijalističke ideologije i ove danas je u tome što su ranije ljudske potrebe mišljene na nivou celine, a ne fragmenata – ističe Ljubica Slavković.

Osvrnuvši se na međunarodni skup u CZKD povodom izložbe u MOMI ona kaže da je ideja bila da u četiri tematska dana budu obuhvaćene različite teme koje izložba aktuelizuje.

– Prvi dan smo se bavili izložbom u Njujorku uz učešće njenog autorskog tima. Drugi dan je bio posvećen stvaranju konkretne utopije, odnosno, arhitekture socijalističke Jugoslavije kroz različite stručne aspekte. Treći dan je bio naslovljen „U prvom licu“ i tada smo razgovarali sa arhitektima koji su stvarali socijalističku arhitekturu u Jugoslaviji. Četvrti dan je bio posvećen temi spomenika. To je važna i veoma aktuelna tema danas zbog istorijskog revizionizma koje oblikuje i naše društvo i svakodnevicu na razne načine – kaže Slavković.

Ona skreće pažnju da motiv za organizovanjem skupa u CZKD povodom izložbe o arhitekturi socijalističke Jugoslavije ne dolazi iz nostalgije, nego iz našeg sadašnjeg odnosa prema arhitekturi tog perioda.

– Taj odnos potiče iz toga kako mi danas tretiramo prostor, kako se danas tretiraju te građevine i javni prostori ne samo u smislu šta se ruši nego i šta se gradi. Najplastičniji i najbrutalniji primer je Skoplje 2014. Ovaj primer navodim zato što se to isto dešava i kod nas, samo drugačije obučeno. To su izmeštanja spomenika ili gradnja projekta „Beograd na vodi“, Cvetnog trga, takav kakav je ili farbanje Crvenog krsta. Sve to je posledica našeg odnosa prema socijalističkoj Jugoslaviji, njenoj ideologiji, kulturi, arhitekturi, prema svemu što taj period označava – zaključuje Ljubica Slavković.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

n a j n o v i j e   . . .

. . .   n a j n o v i j e

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Uz podršku Saveznog ministarstva inostranih poslova SR Nemačke

 

 

 

 

Copyright * Yu historija - 2015 * Web Design * ParadoXFactory