Latinka Perović

Reč na predstavljanju knjige Zatvaranje kruga. Ishod rascepa 1971/1972.

Zatvaranje kruga. Ishod rascepa 1971/1972. Drugo izdanje. University Press, Sarajevo 2018, str. 470.

Šesti Festival povijesti Kliofest 14. – 17. svibnja 2019, Zagreb

Zahvaljujem profesoru Damiru Agičiću što je u ovogodišnji veoma bogat program Kliofesta, uz druge knjige, uvrstio i predstavljanje knjige Zatvaranje kruga. Ishod rascepa 1971/1972. Uz profesora dr. sc. Draga Roksandića i dr Milivoja Bešlina, autora predgovora drugom izdanju knjige, ja ću vašu pažnju zadržati na njenoj istoriji, dugoj već skoro pola veka.

Rukopis Zatvaranje kruga nastao je 1973/74. godine kao izraz moje potrebe da formiram sopstvenu sliku o onome što se dogodilo i „složim“ činjenice jer je već bio u toku proces njihovog modifikovanja. Ispisala sam 12 velikih svezaka i odložila ih. Nastojeći da razumem šta se dogodilo, „izašla“ sam iz tog razdoblja. Nisam pomišljala na objavljivanje. Nisam se čak ni vraćala na napisano, pa ni kasnije – na štampanu verziju. Instinkt mi je govorio da je ta „prva ruka“ – najverodostojnija: sve drugo bila bi dorada, uticaj promena koje neizbežno nastaju u sećanju.

Marko Nikezić, koji je bio vodeća ličnost u Savezu komunista Srbije, ne samo hijerarhijski, već i intelektualno, znao je da rukopis postoji. Nikada nije zatražio da ga pročita, a ni ja mu nisam nudila da to učini. U drugoj polovini 1990. godine Nikezić se teško razboleo. Prilikom jednog razgovora zainteresovao se za rukopis. Rekla sam mu da razmišljam kako da ga se „oslobodim“. Obavio je funkciju: kroz pisanje sam kristalisala svoj pogled na vreme, ljude i događaje. Sebe sam „spakovala“ sa svim tim i davno sam već na tragu proučavanja istorijskog konteksta pojave komunističkog pokreta u Jugoslaviji i srbijanskih liberala unutar njega.

Nikezić me je mirno saslušao. Nekoliko dana kasnije, pokazujući na sveske rukopisa na stočiću uz svoju bolesničku postelju, rekao je: „Suvo i precizno. To je ono što tražim. Objavi to“, dodao je, znajući da odlazi, „zbog mene“. Sam nije pisao. Ljudi su znali da ima šta da kaže i podsticali su ga. Obično je odgovarao: „Nisam više siguran“. U sveskama rukopisa koji je pred smrt pročitao video je, pre svega, dokument koji akteri događaja 1971/72. godine i treba da ostave.

Nikezić je umro početkom 1991. godine. Tada sam počela da razmišljam o objavljivanju rukopisa. U Beogradu, ni tada a ni kasnije – to nije bilo zamislivo. Rukopis sam ponudila sarajevskom izdavaču, tada veoma otvorenoj izdavačkoj kući „Svjetlost“. Njeni vodeći ljudi, Gavrilo Grahovac i Ivan Lovrenović, prihvatili su rukopis bez oklevanja. Knjiga je štampana 1991. godine u tiražu od 5000 primeraka. Rat je već bio zahvatao Bosnu i Hercegovinu, a u stvarnom a ne samo metaforičnom požaru izgorela je i „Svjetlost“.

Pre rata, pogotovo u ratu, ali ni posle njega – Zatvaranje kruga nije se moglo naći u beogradskim knjižarama. Ipak, knjiga je došla do istraživača, i bila je citirana kao izvor u knjigama koje su se bavile uzrocima krvavog raspada Jugoslavije, odnosno politikom srbijanskih liberala kao mogućnošću da se takav ishod izbegne.

Sudbina Zatvaranja kruga neodvojiva je od sudbine komunističkih liberala u Srbiji 70-ih godina 20. veka. U suštini, od sudbine liberalne orijentacije u Srbiji od druge polovine 19. veka pa i kroz prvu i drugu polovinu 20. veka.

Za vladajuću struju u Savezu komunista Jugoslavije i Srbije, srbijanski liberali bili su izdajnici socijalizma. Ništa novo. U vladajućim ideologijama (rani srpski socijalizam, radikalizam i komunizam) središna ideja je ista: neponavljanje zapadnoevropskog puta (kapitalizma i liberalizma).

Za antikomuniste – liberali su bili lažni liberali. A zapravo su odbacivane njihove ideje internacionalizma i federalizma.

Za disidente, koji su se počeli javljati 80-ih i 90-ih godina liberali nisu ni u tragu predstavljali alternativu. Oni su, suprotno činjenicama, prikazivani kao glavni žandarmi, i to upravo u periodu najveće liberalizacije Jugoslavije od polovine 60-ih godina (zabrane; uklanjanje profesora Filozofskog fakulteta; hapšenje Mihaila Đurića, profesora Pravnog fakulteta, te učesnika studentske pobune 1968. godine). U svojoj „rekonstrukciji“ istorije, disidenti su prikrivali svoj otpor tržišnoj privredi i konfederalnim promenama jugoslovenskog ustava. Odnosno, svoje sudelovanje u konsenzusu oko rešenja srpskog pitanja kao državnog pitanja. Iako je za pojačanu represiju ne samo prema politički već i prema etnički Drugom bilo neophodno osujetiti liberalnu orijentaciju u Partiji njeni su nosioci proglašeni lažnim liberalima koje treba diskvalifikovati a potom zaboraviti.

Napisano od strane jednog od pripadnika partijskog rukovodstva na čelu sa Markom Nikezićem, Zatvaranje kruga u izdanju sarajevske „Svjetlosti“ pobudilo je interesovanje istraživača. Ali posle sloma Jugoslavije, sećanje na knjigu živelo je samo u citatima istoričara koji su do nje uspeli da dođu. Na tržištu nije bilo nijednog primerka. Novi istraživači inicirali su obnovu izdanja.

Bilo je prirodno da se i novo izdanje Zatvaranja kruga pojavi u Sarajevu. I najprirodnije – da to bude University Press sa kojim tesno sarađujem. Predložila sam Draganu Markoviću, vodećem čoveku University Pressa da predgovor za novo izdanje napiše dr Milivoj Bešlin. Predmet njegove doktorske disertacije, koja će biti objavljena ove godine, bili su srbijanski liberali 70-ih godina prošloga veka. Kao pisca predgovora drugom izdanju Zatvaranja kruga kvalifikovalo ga je najbolje poznavanje izvora prvoga reda.

U međuvremenu, više savremenika u celoj bivšoj Jugoslaviji napisalo je svoja sećanja na prekretničke 70-te godine. Ali i sve više ljudi u Srbiji, koji su bili pogođeni obračunom sa liberalima, pišu svoja sećanja (prema podacima, u Srbiji je tada – u privredi, kulturi, medijima, u državnim i partijskim rukovodstvima – smenjeno između 5000 i 12000 ljudi). Sve to širi okvir za proučavanje srbijanskih liberala, ali i mogućnost upoređivanja interpretacija njihove politike.

Za mene, kao savremenika i aktera događaja, kao pripadnika nove generacije u komunističkom pokretu Jugoslavije, bilo je ključno uverenje da su promene nužne i da one nisu izvan promena programiranih posle 1948. godine. Došlo je, međutim, do konzervativnog zaokreta, do restaljinizacije (naročito u načinu obračuna u Hrvatskoj 1971, a zatim u Srbiji 1972. godine). Tako se „zatvorio krug“. Latentni „rascep“ koji je postojao od 1948. godine završio se potvrdom sovjetske paradigme kojoj je već isticalo istorijsko vreme (pokušaji reformi u istočnoevropskim zemljama i evrokomunizam).

U partijskom rukovodstvu Srbije postojala je svest o konsekvencama zaokreta i ujedno nespremnost da se prihvati odgovornost. Propala je i jugoslovenska varijanta socijalizma (samoupravljanje, nesvrstanost). Ona nije bila radikalno različita od sovjetske paradigme, ali je bila pokušaj mogućeg udaljavanja od nje. To nije bilo bez značaja ni za narode ni za ljude u Jugoslaviji. Međutim, nedovoljno da se izbegne katastrofa. Otvorenost prema svetu koji se brzo menja, sporazum sa susedima koji nastoje da uhvate korak sa tim promenama, za Srbiju, ni nakon svega, nije izlaz. Istorijska inercija je, još uvek, drži u „zatvorenom krugu“.