Latinka Perović – srpska duhovna vertikala

Tačno na godišnjicu smrti naše poznate istoričarke dr Latinke Perović, 12. decembra, u beogradskom Medija centru održan je okrugli sto „Latinka Perović – srpska duhovna vertikala“. Skup su organizovali Novi magazin i Građanski demokratski forum. U ovom broju objavljujemo izlaganja učesnika konferencije. Istovremeno, obaveštavamo javnost da su učesnici prihvatili predlog Veselina Vukotića, rektora Univerziteta Donja Gorica, koji je u poslednjem trenutku sprečen da dođe u Beograd, da se svake druge godine organizuju „razgovori posvećeni hrabrosti duha Latinke Perović“ pod naslovom „Liberalizam i smelost“

Pripremio: Mijat Lakićević | 15. januar 2024, Novi magazin

Olga Manojlović Pintar: Suočavanje sa istinom

Istoriografski opus Latinke Perović čine tri zaokružene celine. Prvu čine srpski socijalisti 19. veka, drugu ruski uticaji na ideološke postulate i političke prakse u Srbiji, tj. njeno istraživanje narodnjaštva, blankizma i radikalizma, a treću modernizacija Srbije i Jugoslavije – njena istraživanja procesa evropeizacije odnosno otpora evropeizaciji kroz delovanje intelektualnih i političkih elita. Crta koja je povezivala njene analize dugog 19. veka u Srbiji se odražavala u specifičnosti metodologije rada. Istorijske tokove, društvo u svoj složenosti i njegove aktere je sagledavala kroz pojedinaca i knjige koje su oni pisali. Postavlja se pitanje: koje je ljude birala da o njima piše, da mnoge od njih prikaže kao paradigme vremena u kome su živeli i koje su aktivno gradili, ili razgrađivali?

Većina istoričara njene generacije svoj istraživački interes je usmerila na tzv. velike ličnosti, po pravilu muške figure, njihove političke i vojničke karijere. Latinka Perović je birala pojedince koji su ostvarili snažan uticaj na srpsko društvo, ali su zbog svog mišljenja i delovanja bili potisnuti na marginu javnog, akademskog i političkog polja. Pišući o njima, nesvesno je pružala priloge za sopstvenu biografiju.

Od prve ličnosti kojom se pasionirano bavila čitavog života – Pere Todorovića, do njene poslednje knjiga o savremenicima koje je videla kao predstavnike odbačene elite – dala je autentičnu i drugačiju sliku srpske prošlosti – pre, za vreme i nakon raspada Jugoslavije. Istraživala je i pisala o onome što je bilo prikrivano u dominantnim romantičarskim nacionalističkim narativima, kroz koje je istorija trebalo da naučno dokaže tezu o postojanju zlatnog doba u prošlosti koje treba ponovo dostići u sadašnjosti. Latinka Perović je pisala o narodnjaštvu, siromaštvu i nasilju kao konstantama političke prakse i društvenog života.

Ali njen naučni rad se nije iscrpljivao samo u istoriografskim analizama 19. veka. Savremenost je istraživala ne samo kao neko ko se u jednom period svoje karijere profesionalno bavio politikom. Ona je doktorirala na Fakultetu političkih nauka i otud njena potreba da prošlost objasni sadašnjošću i sadašnjost prošlošću. Zanimanje za probleme savremenog društva u kome je živela je bilo utemeljeno u njenom poštovanju politikološkog pristupa, odnosno potrebi da pruži analizu odnosa moći u srpskoj politici. Iako je sopstvenom voljom izašla iz politike, ona je za nju ostala večna tema. Sa distance koju je uspostavila kao naučnica, imala je širu perspektivu i uvid u odstupanja od normativnih premisa i pravila koja su karakterisala gotovo sve političke delatnike na srpskoj političkoj sceni. Na osnovu sopstvenog političkog iskustva i stečenih istoriografskih uvida, pratila je kako se vršio prenos moći sa jedne na drugu, treću, četvrtu političku grupu u Srbiji, a sve u cilju dostizanja željenog političkog cilja. Kroz istraživanja je konstatovala koliko je za pravo iskustveni prostor 19-to vekovne srpske istorije i tada formulisanih nacionalnih ciljeva saobražavan horizontu očekivanja, a ne obratno, odnosno koliko je projekcija željenog nacionalnog objedinjavanja u budućnosti, suštinski petrifikovala društvo u sadašnjosti kroz lažne slike prošlosti.

Odatle i njen uvek odmereni, ali veoma jasan javni angažman koji je započeo u godinama raspada Jugoslavije. Bio je podstaknut beskompromisnim uverenjem da je jedini put razvoja srpskog društva moguć isključivo u širim političkim okvirima i formalnim asocijacijama. Smatrala je da je pozicija izolovane države povezane sa drugima samo kroz lične interese ljudi na vlasti i kriminalne mreže, osnov dugogodišnjeg procesa društvene degradacije. Za nju je evropska perspektiva značila jedinu garanciju za uspostavljanje pravne države kao preduslova za izlazak iz klupka korupcije i nezavršenog procesa osude zločina koji su počinjeni u toku ratova devedesetih.

Ponavljala je da je odrasla u Kragujevcu u kome je oktobra 1941. godine ubijeno više hiljade ljudi i da vrlo dobro pamti atmosferu svog detinjstva i svoje mladosti u gradu crnih marama, u gradu „koji je bukvalno bio crn, sa hiljadama žena u crnini“. Taj moralni kompas ju je navodio da se kao istoričarka ne zatvori u kulu od slonovače, već da traga za odgovorom na pitanje kako je bilo moguće da se stravični zločini ponove na ovim prostorima i na kraju 20 veka. Tragala je za uzrocima i govorila o krivici režima u Beogradu za deceniju dugo stradanje ljudi na ovim prostorima (tokom razaranja Vukovara, granatiranja Dubrovnika, četvorogodišnje opsade Sarajeva, genocida u Srebrenici, zločina počinjenih u Oluji, zločina na Kosovu).

Njen je zaključak bio da ne postoji jedan odgovor na pitanje zašto su se zločini desili, kao i na pitanje zašto je izostalo istinsko prihvatanje krivice odgovornih za te zločine u srpskoj javnosti. Sama se pitala da li je to iz stida ili iz straha, ili zbog saglasnosti sa ratnim ciljevima čije je ostvarenje zločin podrazumevao, ili iz duboko povređenog osećanja nacionalne časti? Kako je konstatovala 2005. godine: „Suočavanje sa istinom o Srebrenici ne može se izbeći i mislim da će nas taj zločin, kao i drugi zločini koji se ovde otkrivaju, vrlo dugo moralno pritiskati.“

Jovan Komšić: Dijalog sa Ćosićem

Upravo u atmosferi svekolike retradicionalizacije srpskog društva, zasnovane na ideologiji žrtve i istorijskoj reviziji, Latinka Perović u jednom od svojih poslednjih tekstova, rezimirajući vlastita istraživanja političkog pluralizma u Srbiji, kaže: „Da bi se mogla menjati, tradicija se – kako je govorio Stanislav Vinaver – mora poznavati. Inače društva su osuđena da je u nedogled ponavljaju“.

Tragom ove postavke, zapitaćemo: Šta nas to, pored „nepomućenog neznanja“ naroda „koje istorija ne dodiruje“ (Brodel), kao i „svesnog ignorisanja naučnih rezultata koji su dovodili u pitanje tekuću političku orijentaciju“ (Perović), gura ka „večnom ponavljanju istog“, ka plemensko-ratničkim stranputicama i ćorsokacima moderne istorije?

Za razliku od današnjih protagonista nove nacionalne ideologije – nazvane „srpskim stanovištem“ iliti „srpskim svetom“, nalik na „ruski svet“ – satkane od papagajskog ponavljanja ćosićevske ključne nacionalne mantre o pobedama u ratu a porazima u miru, Latinka Perović nam nudi sasvim drugačiji ključ za razumevanje „začaranosti“ tekućeg nacionalnog, građanskog i ljudskog sunovrata Srba i Srbije.

Izvornu protivrečnost ona nalazi u dimenzijama patrijarhalnosti srpskog društva, „kolektivnog i u nacionalnom i u socijalnom smislu“, koje se opiru logici modernih institucija i načelu individualne slobode i identiteta. Još konkretnije, razloge neprekinute „pupčane vrpce“ viševekovne političke istorije Srbije sa monizmom i autoritarnošću, Perović nalazi u prirodi nacionalnog cilja, u njegovom pretvaranju u dogmu. Kazaću u dogmu nalik na zatvoreničke bukagije, što nam ne daju da se krećemo i živimo saobrazno duhu evropskog vremena.

Perović piše: „U viševekovnoj istoriji, ideja oslobađanja i ujedinjavanja srpskog naroda postala je dogma, a posle sticanja društvene nezavisnosti – politički prioritet. I nakon svega: balkanski ratovi; Prvi svetski rat i stvaranje Jugoslavije, kao proširene Srbije; njen slom i obnova u Drugom svetskom ratu; kriza Jugoslavije kao složene države, ratovi devedesetih godina i njen raspad. Srbija se našla tamo gde je bila pre skoro jednog i po veka. Uprkos političkoj retorici vladajuće partije i opozicionih partija, ona je zarobljena devetnaestovekovnim programom svesrpske države, i neizbežno politički monistički i autokratska“. A, kako se danas stvari odvijaju i na vlastodržačkoj i na opozicionoj strani srpske politike, ovim atributima slobodno možemo dodati – antievropska.

Dakako, da nije reč o onim Ćosićevim „nerazjašnjivim silama“ i Srbima nenaklonjenoj „metafizici istorije“, već upravo o fenomenima, koji se u teoriji nazivaju „negacijom istorije, da bi se pravila nova istorija“, po meri vlastitih uverenja i interesa, sve sa „ozbiljenjima sablasnih priviđenja“, Latinka Perović upravo pokazuje na primeru nastanka i političke socijalizacije ćosićevske platforme „nacionalnog preporoda“. I premda ne pominje Vebera, Perović itekako ima na umu fenomen „samozavaravanja“ elite, kao i (zlo)upotrebe „neizdiferenciranih kolektivnih pojmova“.

Da se Perović konsekventno pridržavala veberovskog imperativa protivljenja „fanatizmu patriota“, što znači da je poštovala načelo profesionalnosti koje glasi: „… treba sačuvati hladnu glavu nasuprot vladajućim idealima, čak i idealima veličanstva, u smislu osobne sposobnosti da, ako ustreba, ’pliva protiv struje’“, svedoče njene analize nastojanja Dobrice Ćosića da „… imaginarna prošlost postane osnova za promenu stvarnosti“.

Tragom Ćosićeve samospoznaje da je „… bio izvanredno uticajan i u književnom i u političkom i u svakom drugom pogledu“, Perović razložno kaže kako u svesti o toj rezonanci valja sagledati „i pitanje moralne odgovornosti pisca“. Svesna činjenice da, u određenim istorijskim okolnostima, ideje mogu postati skretničari, koji usmeravaju istorijske kompozicije u vrlo određenim pravcima, Perović postavlja istraživačko pitanje: „U kom odnosu stoje kriza i njeno tumačenje. Da li tumačenje pomaže razrešenju krize ili ono samo produbljuje krizu? Da li je u krizi narod ili jedno tumačenje njegove istorije“?

Odgovor je vrlo razgovetan, utemeljen, teško osporiv. I, naravno, nimalo prijatan za, kako bi to kazao Veber, „ukus diletanata koji se smatraju važnima“. Perović zaključuje: „Dobrica Ćosić je uvek, bez obzira na retoriku o modernom, imao suštinski otklon prema gradu i građanstvu, tehničkom napretku i mobilnosti, socijalnoj i političkoj pluralnosti, svemu što je izvan ’moravskog čovečanstva’ – na Zemlji i u Kosmosu“. Citiram: „Koncept, odnosno ideologija, unitarne i centralizovane socijalističke države kao jedino moguće Jugoslavije, bez ostatka suprotstavljen konceptu konfederacije, čijim je oličenjem smatran ustav od 1974, vratio je Dobricu Ćosića, ali ne samo njega i ne samo pod njegovim uticajem, u XIX vek. Prebacivanje tada neostvarenog cilja – svesrpske države, na kraj XX veka odredilo je i sve ostalo. Prioritete: mobilizacija naroda i njegovo čvrsto jedinstvo prema unutrašnjem i spoljnom protivniku cilja. Sredstva: ratovi za državne granice. Odnos prema svemu što je dinamikom istorije postalo objektivna prepreka na putu prema davno fiksiranom cilju, uključujući razvoj samog srpskog naroda i Evropu, odnosno svet“.

Lino Veljak: Na udaru

Danas se navršava puna godina od odlaska Latinke Perović (a ove je godine obilježen i njezin 90. rođendan, koji nije dočekala), odlaska koji je ostavio veliku prazninu i označio simbolički kraj jedne epohe. Iz njezine biografije ovom prigodom valja spomenuti dva momenta. Prvo, ona je (zajedno s Markom Nikezićem, Mirko Tepavcem i drugima) pripadala onoj skupini prosvećenih državno-partijskih funkcionera koja je otvarala perspektivu demokratizacije Jugoslavije i jačanje modernizacijskih procesa, zalažući se za uspostavljanje demokratskog i pluralističkog socijalizma, da bi 1972. bila eliminirana s političke scene. „Sječom liberala“ 1972. – konzervativnom birokratskom kontrarevolucijom – umrli su i Jugoslavija i socijalizam (samo što su to tek malobrojni mogli prepoznati), a Srbija je krenula na put koji je svoje neljudsko lice otkrio kasnih 80-ih i 90-ih godina. Na tom putu ona i danas glavinja, bez odviše šansi za odmak od sve dubljeg moralnog i svakog drugog propadanja.

Drugo, Latinka Perović je bila među onima koji su se javno i odlučno suprotstavili ratnohuškačkoj i agresivnoj politici miloševićevske kamarile i njenih radikalskih slugu. To nije činila samo objavljivanjem rezultata svojih istraživanja novije i recentne srpske (ali i ruske) historije (koji se mogu ocijeniti kao sam vrh srpske historiografije), kojima je razotkrivala kontinuitet radikalsko-policijskog protivljenja modernizacijskim procesima i uključivanju Srbije u Evropu, nego je kao prava prosvjetiteljka nudila svoje intelektualne usluge i političke savjete onima za koje je vjerovala da mogu uspostaviti alternativu propadanju u moralno i političko blato.

Nije samo savjetovala, nego i djelovala na planu oblikovanja alternative propasti. Posve je razumljivo što je Latinka Perović bila na udaru kritike radikalskih i neonacističkih krugova. No, istodobno je ona i na udaru – jednako toliko neutemeljene – kritike dogmatskih kvaziljevičara i jugonostalgičara, političkih i duhovnih sljedbenika/ca onih koji su u ime dogme i monopola na moć i istinu prije 40 godina pokopali i Jugoslaviju i socijalizam, ali to niti znaju niti bi, da doznaju, htjeli priznati.

Njezino će ime – ne utopi li se Srbija u baruštini u koju je guraju Miloševićevi i Šešeljevi nasljednici, te tako nestane s lica zemlje – ostati upisano kao ime jednoga od najsvjetlijih likova u povijesti ove zemlje.

Dubravka Stojanović: Naučna preduzetnica

Analizirajući malo šta se govorilo i pisalo u proteklih godinu dana, učinilo mi se da jedna dimenzija jako nedostaje pa sam odlučila da o njoj govorim. Reč je o Latinkinim organizacionim sposobnostima u okviru nauke koje su takve da bih mogla da je nazovem naučnom preduzetnicom.

Mislim da početak pada u 1993-1994. godinu kada je u Institutu za noviju istoriju Srbije pokrenula veliki projekat „Srbija u modernizacijskim procesima 20. veka“. To je sigurno bila najveća naučna konferencija te tužne ’94. godine sa preko 40 učesnika. Ono što je bilo originalno i potpuno ličilo na Latinku a ne na uobičajene načine organizacije, to je što je prvo bio objavljen Zbornik sa tih četrdesetak članaka, o kome je na samom skupu vođena rasprava. Ja sam bila sekretarica na tom projektu i sećam se da je Latinka, od nabavke novca za konferenciju do, na kraju, razmeštanja stolova u gradskoj biblioteci, uz našu manju pomoć, praktično sve uradila sama.

Posle ovog objavljena su još tri Zbornika „Srbija u modernizacijskim procesima“. Zbornik broj dva, 1998. godine, obuhvatio je čak 50 autora. Poslednja dva objavio je Helsinški odbor s kojim je od 2000. Latinka tesno sarađivala: jedan je bio posvećen raznim oblicima srpske elite i njenim ulogama u modernizaciji, dok je četvrti Zbornik bio posvećen položaju žene i dece, jer je Latinka smatrala da se kroz položaj tih najosetljivijih društvenih grupa upravo najbolje čita stanje društva.

Uporedo sa ovim pokrenut je i projekat „Srpska strana rata“. Taj projekat vodili su Nebojša Popov, Vesna Pešić i Latinka. Međutim, tu je opet ona unela svoj jedinstveni pogleda na to kako treba da se vodi projekat. Možda šira javnost ne zna, ali mi smo se nalazili svakog ponedeljka u dva sata u prostorijama Građanskog saveza i vodili debate o svakoj temi. Čisto da podsetim, glavne teme odnosile su se na ulogu najvažnijih srpskih institucija – od Srpske akademije nauka i umetnosti, preko Udruženja književnika do Crvene zvezde – u proizvodnji ratne ideologije. Latinka je vodila taj projekat, vodila je sastanke svakog ponedeljka i to je bio nešto što je dovelo do knjige „Srpska strana rata“ koju je kasnije ’96. uredio Nebojša Popov. Ta mogućnost da mi izložimo jedni drugima ove teme i da uporedimo šta je koja institucija radila mislim da je bio jedinstven pristup koji je omogućio i taj proizvod, knjigu za koju i dalje držim da je jedna od najboljih o srpskoj strani rata.

Od 1993. do penzije 1998. Latinka je bila urednica institutskog časopisa Tokovi istorije. Svako ko je kasnije to radio znao je koliko je taj posao težak, ali dok ga je ona radila mi nikada nismo osetili nijedan problem i nijednu teškoću koju je ona imala.

Bila je urednica u dve izdavačke kuće. Devedesetih, nezvanično, u Službenom listu, kažem nezvanično, jer je faktički ona birala koje će knjige biti objavljene i sve su to zaista bila kapitalna dela iz oblasti istoriografije. Kasnije, u Podgorici, u velikoj izdavačkoj kući CID, bila je urednica jedne biblioteke.

Samo u Helsinškom odboru Latinka je uredila devet knjiga i napisala predgovore za njih. Ti predgovori ušli su u knjigu „Dominantna i neželjena elita“.

Najvažnije delo u Helsinškom odboru bila su dva velika projekta: Jugoslavija u istorijskoj perspektivi i Jugoslavija 1980-91. godina. To su dva regionalna projekta, dve knjige objavljene na srpskom i na engleskom jeziku koje predstavljaju najbolju analizu jugoslovenske istorije 20. veka i onoga što je dovelo do njenog raspada.

Ako uporedimo njen istoriografski rad, o čemu je Olga govorila, i njen organizacioni rad, videćemo da ih spajaju teme koje su za Latinku bile ključne. A ključna tema bila je ono kako je i nazvala svoj tekst u Srpskoj strani rata, Beg od modernizacije. Dakle, njena ključna tema bila je strah od modernizacije u Srbiji, strah od Evrope, strah od pojedinaca, od liberalne misli, od vladavine prava. I naravno glavno pitanje: zašto je to tako. Ona je na to pitanje dala vrlo jasne odgovore a na nama je da pokušamo da ta istraživanja nastavimo i da razumemo odgovore koje je ona dala misleći pritom stalno na ono što je vrlo često ponavljala: „mnogo je naroda koji su nestali tokom istorije“.

Staša Zajović: Demilitarizacija istorije

U vremenima nasilja i zla, margina je bila jedina etički prihvatljiva pozicija. U Ženama u crnom, naročito tokom organizovanja Ženskog suda, bilo je ogromno ushićenje kad nam je Latinka rekla da nas poziva da napišemo novu istoriju, istoriju margina, istoriju drugih i različitih. Kako je govorio Radomir Konstantinović: „ono što je jedanput u istoriji bilo marginalno, ono postaje u jednom času centralni put, maistream“.

Za Latinku, kao i za nas, patrijarhalna istorija je slijed neprekidnih ratova. Na našim obrazovnim aktivnostima o suočavanju s prošlošću govorila je da „najduže razdoblje bez ratova bilo je od Drugog svetskog rata do devedesetih“. Zalagala se za demilitarizaciju i istorije i afirmaciju društvene/socijalne istorije i govorila je: „nažalost nemamo napisanu društvenu istoriju. Mi smo se u istoriografiji uglavnom bavili ratovima, političkim sukobima, vrlo malo socijalnom istorijom, društveno kulturnom istorijom, zato je za mene suočavanje s prošlošću otkrivanje i proučavanje socijalne istorije koja bi mogla da pomogne u suočavanju sa ratnim zločinima“.

U ŽUC- smo govorile da je i Latinka, kao i mi, dezerterka iz svih nametnutih identiteta, prekršiteljka svih vidova nacionalnog konsenzusa, moralnog licemjerja, preskakačica zidova nacionalizma i zla... Možda je to bio sizifovski posao, jer je i danas na djelu prećutkivanje, bolje rečeno brisanje zločinačke prošlosti, uz slavljenja rata, ratnih zločina i zločinaca u Srbiji. Uporedo sa tim, na delu je i ne samo prećutkivanje, već i brisanje otpora ratu, zločinima, militarizmu i nacionalizmu devedesetih.

Latinka je prosvetiteljka koja se na djelu zalagala za demokratizaciju znanja, ne praveći nikakvu razliku između raznih vidova znanja – akademskog znanja i aktivističkog iskustva. Žene su se osjećale potpuno ravnopravnim sa Latinkom jer je stvarala prostor zajedničkog učenja – solidarnog dvosmjernog procesa. Latinka je uvijek na obrazovnim aktivnostima po najudaljenijim krajevima Srbije ostajala do dugo u noć, slušala sve što se govori i kad bismo je zamolile da ide da se odmori, odgovarala bi: „želim da slušam jer učim od žena-aktivistkinja sa terena“. Latinka je uvijek odavale priznanje naporima žena, davala smisao, smirenost i idiličnu atmosferu u zajedničkom obrazovnom poduhvatu. I ovo dokazuje koliko su mizerni prigovori dogmatske levice o Latinkinom „elitizmu“.

Latinka je bila članica Međunarodnog sudskog veće Ženskog suda (održanog u Sarajevu, maja 2015.) sastavljenog od sedam članica iz bivše Jugoslavije, Australije, SAD, Evrope, najeminentnijih pravnica, istoričarki, feminističkih teoretkinja. Latinka je odmah ne samo prigrlila, već i obogatila naš koncept feminističkog pristupa pravdi koji čini vidljivim kontinuitet nepravdi i nasilja nad ženama, i u ratu i u miru, i u privatnoj i u javnoj sferi; obelodanjuje isprepletanost i međusobnu povezanost svih vidova nasilja (rodnog, etničkog, socio-ekonomskog, militarističkog, političkog, itd.) i njegovog uticaja na žene; čini vidljivim kontinuirani otpor žena ratu, seksizmu, militarizmu, nacionalizmu.

U svom izlaganju na ŽS u Sarajevu Latinka je postavila je sva pitanja odgovornosti – krivično-pravne, kolektivne, moralne i političke odgovornosti – i država i građanki i građana i intelektualne elite i verskih institucija i ratno profiterskih korporacija.

Latinka je pisala da svedokinje na ŽS od pasivnih žrtava nasilja, zločina i nepravdi postaju subjekti svog života: „Kod njih nisam osetila ništa revanšističko. One ne žele da se prošlost zaboravi, ali isto tako neće da budu zatočenice te prošlosti u sadašnjosti, ili neće dozvoliti da to odredi budućnost njihove dece. To je za mene bilo veliko iskustvo i smatram da je to podvig“.

Dimitrije Boarov: Razgovori koji nedostaju

Svima nama sigurno nedostaju razgovori sa Latinkom. U poslednjem telefonskom razgovoru pre nego što je otišla u bolnicu, jesenas, rekao sam joj da kaže i neku dobru vest, ona koja je uvek gajila neku nadu za Srbiju. Prvi put mi je rekla da je i poslednji tragovi optimizma napuštaju i da stvari u celini idu u lošem pravcu – i u Srbiji i u svetu.

Prelistavajući uoči ovog okruglog stola neke od njenih knjiga setio sam i nekoliko začkoljica sa kojima sam, ponekad, pokušavao da isprovociram neke njene stavove formulisane u neobavezujućoj formi.

Tako sam je jednom, kada je objavila knjigu „Krhka srpska vertikala“, pitao da li bi o Svetozaru Markoviću trebalo pisati iznova i revidirati njegovu ulogu u istoriji ideja koje su bitno uticale na Srbiju narednih sto i više godina. Ona je odgovorila (kao što je već bila napisala) da se veličina Vuka Karadžića i Svetozara Markovića ne može smanjivati i revidirati. Da su oni bili i ostali najznačajniji ljudi koji su na neki način opredelili ono što bi se moglo nazvati „duhom Srbije“ (da ne kažem „dobrim duhom Srbije“). Marković je u nekim stvarima bio neverovatno dalekovid pa je, na primer, još u 19. veku kritikovao ideju „Velike Srbije“.

Drugom prilikom pitao sam Latinku da li ona u svojim analizama precenjuje značaj Dobrice Ćosića u novijoj srpskoj istoriji – upravo tim svojim opširnim osporavanjem. Nije prihvatila ni tu moju kvazi primedbu. Rekla je da je tačno da je Ćosić na već utemeljene srpske mitove „nakalemio“ komunističku silovitost i ofanzivnost, ali da je njegov uticaj doista bio veliki u srpskom društvu i da je u Savezu komunista Srbije „legitimizirao“ srpski nacionalizam, kao bivši partizan i „Titov saputnik“. Uostalom, Ćosićevu suodgovornost za krvave ratove devedesetih godina dokazuju puki dokumenti, pa i njegovi zapisi o kontaktima sa Raškovićem i Karadžićem, na primer.

Da spomenem još jednu stvar. I ja sam, kako su to ovih dana primetili i neki drugi Latinkini sledbenici (da ih tako nazovem), imao utisak da Latinka ne žali puno za Jugoslavijom kao državnom tvorevinom, da nije zakleta „jugonostalgičarka“, kako se govori. Kada sam je oko toga pitao, ona mi je rekla da je sada glavno raditi na boljim odnosima među novostvorenim državama na tlu SFRJ te da ni male balkanske nacije, koje su htele da stvore i svoje države, ne treba shvatati kao neprijatelje Srba i Srbije. U stvari, još dok su Latinka i Nikezić bili na čelu SK Srbije, koliko se sećam iz njenih knjiga, oni su zauzeli stav da Srbija od Jugoslavije ne traži ništa više i ništa manje od drugih republika što su rekli i samom Titu. Taj stav je, dakako, bio stav protiv svih onih koji su Jugoslaviju doživljavali kao „proširenu Srbiju“.

Borka Božović: Svetionik svog naroda

Sa Latinkom Perović me je upoznao Desimir Tošić. Nakon jednog mog izlaganja o Milovanu Đilasu na Kolarcu, ona mi je prišla da mi čestita i pitala me je odakle moje toliko poznavanje istorijskih podataka. Rekla sam da sam skoro dve decenije radila u Arhivu Jugoslavije na mikrofilmovanju fondova nedostupnih za javnost i da sam bila u prilici da vidim mnoga dokumenta, a kada se raspala naša zemlja onda sam iz Savezne vlade i preuzimala građu, među kojom su bili i tajni dosijei o Đilasu i raznim drugim disidentima i spornim ličnostima.

Povremeno smo se viđale i ručale uz neobavezan ali uvek veoma zanimljiv razgovor o raznim temama. Putovale smo zajedno sa Desimirom, u ime Demokratskog centra i tadašnje Demokratske stranke, ne ove današnje, namerno pravim distinkciju, po gradovima centralne i južne Srbije i držali tribine, gostovali na lokalnim medijima. Ono što je najviše uznemiravalo Latinku, to je bila reakcija publike, katkad dobronamerna ali katkad i izrazito neprijateljska, radikalski isključiva i neracionalna. Ne samo zbog razlike u mišljenjima o našoj prošlosti, niti zbog analize naše političke scene ili društva u celini, nego još više zbog nemoći i nesposobnosti da se suočimo sa svim onim što nam se dešavalo. Nije se to nesuočavanje odnosilo samo na brojne zločine učinjene u naše ili nečije drugo ime, već se ta velika mana odnosila još više na neprepoznavanje zahteva vremena i određenih neminovnih procesa da bi se opstalo.

Mene je zanimalo njeno mišljenje o našem rusofilstvu, o Putinu i njegovoj ulozi, o raznim drugim istorijskim pojavama. Ona je strpljivo, onako topla i prijatna kakva je bila, objašnjavala uzroke i posledice naših zabluda i naopakih shvatanja, ne želeći nikad da bilo šta sugerira, već da ostavi prostor za nezavisno zaključivanje. Tužna činjenica da je od Pašića do danas Srbija dominantno radikalska zemlja, nametala se kao tema po sebi. Svojim stavom i argumentacijom učinila je da zavolim istorijsku nauku i da čitam brojne autore kako bih i sama stekla uvid u stanje našeg društva u trenutku koji živimo. Naša stvarnost je, dalo se zaključiti, kao što bi rekao mislilac Đuro Šušnjić, jadna priča.

Latinka Perović je prepoznavala u našoj nemoći neminovni sunovrat i nestanak jednog naroda, što se više puta dešavalo u istoriji. Smatram da smo kao nacija u slobodnom padu ka tom nestanku i da su tome doprineli mnogi koji su, između ostaloga, zdušno osporavali delo Latinke Perović. Moramo učiniti sve, a to potvrđuje i ova tribina, da se čuva sećanje na takve pojedince koji su upozoravali i umeli da budu kompasi, svetionici svoga naroda.

Milivoj Bešlin: Zatvaranje kruga

Govoriću o odnosu Latinke Perović prema Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, jer to na neki način zatvara, kako bi ona rekla, i taj njen krug. Istorija odnosa Latinke Perović prema IFDT-u počinje 1983. godine. IFDT je nastao od disidenata, šezdesetosmaša, koji su bili uklonjeni sa Filozofskog fakulteta. S druge strane, Latinka Perović, koja je od 1976. godine radila na Institutu, tada za Istoriju radničkog pokreta, sada Institutu za noviju istoriju Srbije, nije imala pravo na javni govor, niti je mogla da objavljuje. Dakle, prvi javni skup na koji je ona pozvana bio je zapravo na IFDT-u 1983. godine o liberalizmu i socijalizmu. Njen prilog je potom objavljen u zborniku od izlaganja na skupu. Tu je negde probijena ta brana, nakon toga je objavila vrlo brzo i svoj doktorat i prosto dobila pravo na javnu reč.

Zatim dolazi do prekida koji traje sve do 2018. godine kada se obeležavala godišnjica 1968. u Beogradu. IFDT je organizovao okrugli sto na koji su pozvani učesnici demonstracija, kako tadašnji studenti tako i profesori, kao i Latinka Perović koja je u to vreme bila visoki partijski funkcioner. Kao i obično, govoreći o protestima ’68. nije imala problem da uđe u polemiku sa predstavnicima šezdesetosmaškog pokreta. To je bio jedan vrlo zanimljiv dijalog.

Vrlo brzo posle 2018. povodom svoje godišnjice mi smo upriličili razgovor na kome je govorio Dragoljub Mićunović kao jedan od očeva osnivača IFDT-a, a učestvovala je i Latinka Perović.

Nakon toga, 2021. bio je treći Latinkin boravak na IFDT-u kada smo pravili razgovor o drugom izdanju njene knjige Zatvaranje kruga, koje je, kao i prvo, objavljeno u Sarajevu.

Sledeće godine u aprilu – to jedan od njenih poslednjih fizičkih istupa u Beogradu i uopšte – organizovali smo razgovor povodom izlaske njene knjige Ruske ideje i srpske replike. U časopisu Kritika, koji izdaje IFDT, objavljena je diskusija sa tog skupa. Krajem oktobra 2022. godine, na pedesetu godišnjicu pada srpskih liberala, mi smo pravili konferenciju o demokratskom socijalizmu, ali Latinka tada već nije bila u stanju da fizički prisustvuje skupu.

U te četiri decenije, od 1983. do kraja 2022. godine, zatvorio se ne samo njen krug nego na jedan simbolički način, i širi društveni. Jer, jednako je bilo subverzivno i politički nepodobno pozvati Latinku Perović i 1983. na Institut, ali bogami i 2022. godine. To zapravo govori da se naše društvo tokom te četiri decenije, ako govorimo o nekakvoj kulturnoj i duhovnoj klimi, nažalost vrlo malo promenilo.

Na kraju želim da kažem da je od privatne biblioteke Latinke Perović i od njene pisane zaostavštine u Institutu napravljen Legat koji će biti na raspolaganju stručnoj i naučnoj javnosti.

Sonja Biserko: Kvalitetna saradnja

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji imao je izuzetno kvalitetnu i obimnu saradnju sa Latinkom Parović. U dramatičnim vremenima devedesetih Odbor joj je otvorio vrata i postao, usudila bih se da kažem, njeno svojevrsno utočište u odnosu na ovdašnju sredinu i naročito beogradsku čaršiju.

Na tragu svojih preokupacija Helsinški odbor se dubinski bavio srpskim nacionalizmom čemu je veliki doprinos dala i Latinka Perović. Od ogromne izdavačke aktivnosti Odbora Latinka je uredila 11 knjiga i za njih napisala predgovore koji su kasnije uglavnom u celini objavljeni u njenoj knjizi o elitama.

Odbor je 2008. povodom njenog 75. rođendana organizovao veliku proslavu koja je bila svojevrsni omaž njenom životnom zalaganju za istinu, toleranciju, individualno poštenje, hrabrost i odgovornost prema vlastitoj zemlji. Ujedno to je bilo i odgovor Odbora na marginalizaciju njene ličnosti, njenog rada u razumevanju Srbije.

Tom prilikom je objavljena i knjiga čiju okosnicu čini intervju koji je sa njom vodila Olja Milosavljević. Kasnije je taj intervju proširen i objavljen kao knjiga „Činjenice i tumačenja“.

Latinka se uključila u neke od projekata Odbora i uvek je bila spremna da sa nama ide na teren u Sandžak, Kosovo, Vojvodinu. Volela je da se sreće sa ljudima, posebno mladim. Uvek se odazivala na pozive da drži predavanja u našim školama. Imala je veliku podršku čitavog odbora. Posebno je značajan doprinos Nebojše Tasića koji je prekucavao sve njene rukopise s obzirom da Latinka nije koristila kompjuter ni pisaću mašinu. Ali isto tako i Saške Stanojlović koja je bila redaktor gotovo svih njenih tekstova i oštro oko za sve eventualne tehničke propuste.

Mogu slobodno reći da je Odbor poslužio kao platforma za njen povratak na scenu ne samo u Srbiju, veći u čitavom regionu. Pored njenog izuzetnog napora i neverovatne posvećenosti sopstvenim istraživanjima, njen politički instinkt ostao je do kraja primaran. Otuda njena podrška LDP-u i kasnije GDF-u.

Rad odbora je neminovno vodio i našem kapitalnom projektu o istoriji Jugoslavije za koji smo dobili podršku Ministarstva spoljnih poslova Nemačke. Latinka je imala izuzetno važnu ulogu u realizaciji tog projekta koji je rezultirao i portalom YU historija.

Tomislav Marković: Negacija čaršije

Nacionalističku čaršiju Latinka je iritirala više čak i od Radomira Konstantinovića, a oboje su bili na meti iz sličnih razloga. Prozreli su dubinski srpski nacionalizam, tražili mu korene, opisali genealogiju, detektovali logiku – razotkrili su ga do srži. Konstantinović je to radio na polju književnosti i kulture, a Latinka na planu istorije i političkih ideja. Kad se njihova dela čitaju paralelno postaje jasno zašto je Srbija danas tu gde jeste – u sunovratu, i kakve su je ideje i svetonazori gurnuli u provaliju.

„Mene su zanimali ti unutrašnji činioci – zatvorenost društva, autoritarnost, siromaštvo, male potrebe, neprijateljstvo prema različitom, ona institucionalizacija goreg dela ljudske prirode – koji su u teorijama i doktrinama, koje su i mogle biti formulisane u velikim narodima, samo tražili oslonac, garanciju za vlastitu dugovečnost“, govorila je Latinka u razgovoru sa Oliverom Milosavljević, što je objavljeno u knjizi „Činjenice i tumačenja“.

U razgovoru sa Dragoslavom Simićem za Radio Beograd govorila je: „Moram reći da su nacionalni interes za nas pretežno bili okviri države kao takve, za koju vredi umirati jer je to borba na život i smrt, a vrlo malo vrednosti društva. Nas je u istoriji zanimalo ratovanje, o tome smo stvorili jednu heroiku, to je deo naše istorije, ali vrlo malo nas je zanimalo kako živi naš čovek, kako se školuje, leči, kakvi su njegovi putevi i domovi“.

Odijum prema Latinki Perović možda nije bio samo ideološke prirode. U tekstu o Kseniji Atanasijević Latinka pominje čaršiju „koja je mentalitet sa snagom vrlo moćne institucije, čija je, kako je govorio Jovan Skerlić, ‘životinjska potreba da sve sroza i sve u blatu izjednači’“. Svako ko kritikuje srpski nacionalizam i govori o zločinima i genocidu dobiće svoju porciju mržnje, to je razumljivo, ali čini mi se da ima još nekih motiva. Ne treba zanemariti tradicionalnu mizoginiju patrijarhalne sredine koja prosto ne podnosi snažne žene koje stvaraju velika dela, ali nije ni to sve.

Možda je ipak najsnažniji motiv stalnih napada na Latinku Perović, s raznih ideoloških strana, to što je ona bila živa negacija srpske čaršije i njenih osveštanih bezvrednosti. Nakon čistke liberala i prinudnog podnošenja ostavke na funkciju sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Latinka se nije predala samosažaljenju, kao što je red i običaj u našoj sredini, već je doktorirala i započela ogroman rad na proučavanju istorije koji će potrajati pola veka. Stoički je podnela nasilje režima, dvogodišnji kućni pritvor, osam godina zabrane objavljivanja, neprekidni nadzor, bez roptanja i žaljenja.

Posvetila se samopregornom naučnom radu, marljivo i neumorno, bez odmora, živeći asketskim, gotovo manastirskim životom. Stroga prema sebi, blagonaklona prema drugima, nikada se nije bavila omiljenim ovdašnjim delatnostima, nije ogovarala druge, nije nikoga vređala. Svakog je uvažavala, nije čak ni odgovarala na napade i uvrede. Živela je u drugoj dimenziji, u radosti rada i saznavanja, daleko od naših pizmi i pasjaluka, i pritom ostavila iza sebe grandiozno delo. U razgovoru sa Oliverom Milosavljević govorila je: „Ta atmosfera laži, podmetanja, mene nikad nije privlačila, ja sam nju mnogo istraživala, ja znam tu političku kulturu, njeni efekti su pogubni po moralno zdravlje javnosti, po neku zrelost, kriterije“.

Takvu osobu naša čaršija prosto ne može da podnese. U predgovoru za knjigu „Glib i krv“ Bogdana Bogdanovića koju je priredila za Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, citirala je Bogdanove reči: „Jedna od osobina tog našeg primitivnog mentaliteta jeste i porazno uskraćivanje prava na ličnost, neprihvatanje ličnosti, naročito ako je drugačija, druga, drugoslovna... Ako niste 'naš čovek' niste čovek uopšte. Najzad ne voli se ni usamljeni pojedinac“. Čaršija organski ne podnosi usamljenog pojedinca, a još manje usamljenu pojedinku, težnja za apsolutnim jedinstvom i nivelacijom svih ne ostavlja mesta za inokosne, samosvojne ličnosti.

Bilo je zaista nečeg stoičkog u pojavi Latinke Perović, u njenom odnosu prema radu, životu, sredini i vremenu koje je čoveku dato na zemlji. Govorila je: „Život svakog čoveka obeležava vreme koje je njemu dato, ali čovek je i objekt i subjekt u vremenu, i mene je uvek zanimalo šta čovek kao subjekt može da učini, bez obzira na okolnosti u kojima živi i radi. (…) Da vam skakavci ne pojedu nijedan dan života, treba da preuzmete odgovornost, i da za to platite cenu. Lakše je pobeći iz života: teško je izneti ga na svojoj grbači do kraja“.