Ljubiša Ristić

Bili smo socijalistički fundamentalisti

Tamara Nikčević | 10. jun 2018. | Pobjeda

Prije ravno pola vijeka, 9. juna 1968, predsjednik Socijalističke federativne republike Jugoslavije Josip Broz Tito rekao je da su jugoslovenski studenti, koji već sedmi dan demonstriraju na fakultetima širom zemlje, u pravu. Predsjednik Tito je tako postao prvi i jedini svjetski lider koji je javno podržao studentsku pobunu ‘68.

Jedan od vođa tog protesta, “najveći jugoslovenski pozorišni reditelj druge polovine 20. veka” (Dušan Jovanović) Ljubiša Ristić, za Pobjedu kaže da su jugoslovenske studentske demonstracije bile dio opšte revolucionarne atmosfere koja je potresala svijet.

“Ceo svet je te 1968. goreo - od Kine, Japana i Koreje, preko Amerike i njihovih antiratnih demonstracija, do Nemačke, Pariza i Istočne Evrope”, kaže Ristić. “Za razliku od Zapada, na kojem su protesti imali snažno levičarsko obeležje, u istočnoj Evropi pobuna je pre svega imala antisovjetski, antikomunistički, ako hoćeš i nacionalistički karakter. Jedina zemlja na Istoku u kojoj su komunisti bili na vlasti, a u kojoj se pojavio levi, antinacionalistički pokret bila je Jugoslavija”.

POBJEDA: Da, ali, za razliku od ostalih zemalja Istočne Evrope, Titova Jugoslavija nije bila pod čizmom Sovjetskog Saveza.

RISTIĆ: Tako je. Jugoslavija je imala svoj samostalni razvoj.

U SFRJ se te 1968. osećao strah od izdaje socijalizma, od pretvaranja Partije u instrument za privilegije, za raslojavanje; stvoreni su “kneževi socijalizma”, “crvena buržoazija”; Jugosloveni su masovno krenuli da odlaze na rad u inostranstvo; počelo je nacionalno podvajanje: bogate i siromašne republike, rasprave o tome ko koga eksploatiše… U takvim okolnostima buknuo je prvi i poslednji spontani studentski bunt u istoriji – jugoslovenske studentske demonstracije 1968! Solidarnost studenata, solidarnost nacija, solidarnost radnika i studenata, solidarnost u društvu naše su najvažnije poruke.

POBJEDA: Mihailo Marković, koji je, zajedno sa ostalim profesorima Filozofskog fakulteta okupljenim oko časopisa Praksis kasnije otuživan da stoji iza studentskog protesta ’68. (Ljubo Tadić, Zagorka Golubović, Svetozar Stojanović i drugi), u knjizi Juriš na nebo kaže da je cilj vaše pubune bio da se “sruši privredna reforma” iz 1965.

RISTIĆ: Prvo, nije istina da su praksisovci stajali iza studentskog protesta. Ljubo Tadić, Dragoljub Mićunović, Mihajlo Marković su podržali studente, stali uz njih, ali nisu bili organizatori demonstracija. To smo pokrenuli mi studenata, koji smo zahtevali povratak izvornim principima socijalizma.

POBJEDA: Šta to znači?

RISTIĆ: To znači da smo u neku ruku bili socijalistički fundamentalisti. Oštro smo se protivili promenama koje su nas, suprotno Ustavu, suprotno programu SKJ, vodile u kapitalizam. Kritikovali smo privrednu reformu uvođenje do tada nepoznatih elemenata tržišne privrede u sistem SFRJ, stvaranje privatnih preduzeća i sl. Naša prva parola bila je “Radnici - studenti”, druga “Beograd-Zagreb”!

Već 4. juna ’68, u posetu nam je stigla delegacija zagrebačkog Sveučilišta: Slobodan Šnajder, Ante Rumora, Inoslav Bešker, koje smo dočekali desetominutnim aplauzom. Sutradan, Zagrebačko sveučilište nazvano je “Sedam sekretara SKOJ-a”.

Slično je bilo u Skoplju, u Sarajevu, u Titogradu, svuda.

POBJEDA: Hoćete da kažete da nijeste tražili demokratske promjene u smislu uvođenja višepartijskog sistema?

RISTIĆ: Kakvog višepartijskog sistema?! Sve su to laži nekadašnjih levičara koji se danas stide svojih biografija. Ilija Moljković, lektor u šezdesetosmaškom Studentu, bio je jedini čovek koji je tokom govora na studentskom protest ’68. bio izviždan. Znaš li zašto?

POBJEDA: Zašto?

RISTIĆ: Zato što je predlagao uvođenje višepartijskog sistema u SFRJ. Jedini!

POBJEDA: Draže Markovića kaže da je dio profesora i studenata Filozofskog fakulteta tokom demonstracija podžao Dobricu Ćosića, koji je na sjednici CK SK Srbije, u svom čuvenom govoru održanom 29. maja 1968, oštro kritikovao rukovodstvo Srbije zbog nedovoljnog angažovanja oko rješavanja srpskog nacionalnog pitanja.

RISTIĆ: To su klasične podmetačine dogmatskog dela srpskog rukovodstva, koje je pokušavalo da na sve načine skine odgovornost sa sebe. Zato su izmišljali Dobricu Ćosića, četnike, nacionalizam među studentima. To nije postojalo, to je došlo kasnije. Svi smo u to vreme bili levičari, komunisti…

POBJEDA: Bili ste član Saveza komunista?

RISTIĆ: Svi studenti su bili članovi SK, šta je tebi!? Pa, tokom tih sedam dana studentskih demonstracija, Lazar Stojanović i ja primili smo 120 ljudi u Partiju!... Da, da, samo se ti smej!

POBJEDA: Dobro, što je bio neposredni povod za sukob studenta i “narodne milicije” 2. juna ‘68?

RISTIĆ: Reditelj Anton Marti i predsednik omladine na Novom Beogradu, komandant radne akcije na Bežanijskoj kosi Radojica Kuzmanović - obojica neposredni učesnici - ispričali su mi kasnije šta se te noći dogodilo. Kao režiser u to vreme veoma popularne emisije Karavan prijateljstva, Anton Marti je 2. juna ’68. planirao da u zgradi Radničkog univerziteta, koja se nalazila preko puta Studentskog grada, organizuje generalnu probu svoje priredbe. Kuzmanovića je zamolio da, umesto “prave” publike, salu popune njegovi brigadiri. Reč je o deci, srednjoškolcima, koja su taj poziv jedva dočekala.

U međuvremenu, ispred Raničkog univerziteta okupila se grupa studenata koja je takođe želela da prisustvuje generalnoj probi Karavana, u kojem su tih godina učestvovali najpoznatiji jugoslovenski pevači – do Tereze Kesovije do Lepe Lukić. Na vratima je odmah nastalo komešanje, guranje, koje je završeno tučom studenta i milicionera. Naravno, milicioner je pozvao pomoć i stvar je polako počela da izmiče kontorli. Nakon što je neko od studenata otrčao preko puta, u Studentski grad i povikao: „Biju studente!“, masa omladine je preletela na drugu stranu ulice: nastala je opšta makljaža. Kad se situacija koliko-toliko smirila, održan je zbor studenata, na kojem je odlučeno da se ide u Beograd, na protest ispred Savezne skupštine.

POBJEDA: Milicija je to spriječila?

RISTIĆ: Ispred Beogradskog podvožnjaka studente je čekao milicijski kordon. Iz tog sukoba mnogi su izašli krvavih glava. Na kraju, studenti su se iste noći vratili u Studentski grad, nakon čega je odlučeno da se u devet sati ujutro sazove novi zbor i donese odluka o daljim koracima.

POBJEDA: Kako to da Vi te noći nijeste bili sa studentima?

RISTIĆ: Nisam znao šta se događa. Saznao sam tek sutradan ujutro, kada sam, zajedno sa bratom, odjurio u Studentski grad.

POBJEDA: Bili ste student režije na beogradskoj Akademiji dramskih umetnosti?

RISTIĆ: I student Pravnog fakulteta. Beogradski univerzitet (BU) je tada imao 55.000 studenata.

U Studentskom gradu se tog jutra okupillo između deset i dvadeset hiljada studenata, kojima su se ubrzo pridružili njihovi profesori. Pored zahteva za odgovornost milicionera koji su prethodne noći učestvovali u prebijanju studenata, otvorena je priča o socijalnoj situaciji, o problemima u društvu, o opštoj atmosferi… Ubrzo smo krenuli u Beograd. Nosili smo Titovu sliku i veliku jugoslovensku zastavu. U međuvremenu smo bili zaplenili kamiončić, koji nam je, kada nas je milicija zaustavila, poslužio kao improvizovana bina.

POBJEDA: Gdje ste zaustavljeni?

RISTIĆ: Kod podvožnjaka. Čim smo se suočili sa kordonom milicije, seli smo na ulicu. Ubzo je stigla delegacija političara, u kojoj su bili predsednik Skupštine Srbije Miloš Minić, član Izvršnog komiteta CK Veljko Vlahović, gradonačelnik Beograda Branko Pešić, neki republički i gradski funkcioneri. Ušli su među studente i narednih četrdesetak minuta bezuspešno pokušavali da nas ubede da se vratimo u Studentski grad. Na kraju se na kamion popeo Veljko Vlahović, španski borac, cenjen intelektualac, omiljen među studentima.

„Drugovi studenti, predlažem da se svi vratimo u Studentski grad, da tamo porazgovaramo…”

Nismo hteli da čujemo. Umesto toga, masa je uzvratila: „Veljko, vodi nas!“

POBJEDA: Gdje da vas vodi?

RISTIĆ: U Beograd. Nakon Veljka Vlahovića, na “pozornicu” je izašao moj drug Vladimir Mijanović.

POBJEDA: Vlada “Revolucija”, student sociologije?

RISTIĆ: Da, upoznao sam te sa njim… Kada je završio govor, Vlada je, zajedno sa mnom, prišao Milošu Miniću, kojem smo pokušali da objasnimo šta se zapravo dogodilo, zašto protestujemo. Sve je bilo mirno, normalan razgovor… Odjednom, prolomio se urlik: “Ubij!”, nakon kojeg je milicija svom silom krenula na nas.

POBJEDA: Ko je izdao komandu?

RISTIĆ: Branko Pešić. Naravno, nastao je haos, bežanija. Među prvima, pendrek po glavi dobio je Miloš Minić, kojeg smo nas nekoliko, videvši ga poluonesvešćenog, uhvatili pod miške i vukli ga sve dok nije došao svesti.

POBJEDA: Milicija ga nije prepoznala?

RISTIĆ: Nije. Milicija je nastavila da nemilosrdno tuče po nama. Tukli su profesore - Ljubo Tadić je, sećam se, dobio batine, Dragoljub Mićunović takođe – studentkinje, starije ljude koji su nam se bili pridružili. Kada su, bežeći joj, stigli do skvera na Novom Beogradu, studenti su sa tog ogromnog gradilišta pokupili kamenice, motke, daske i počeli da gađaju miliciju. Tuča je trajala petnaestak, dvadeset minuta.

„Jebem ti zemlju u koji tuku predsednika Skupštine!“, vikao je neko na sav glas.

Bio je to Dušan Mitević, mladi novinar TV Beograd, koji je snimao prilog za Dnevnik.

Odjednom, odjeknuo je pucanj; odmah zatim – još dva! Milicioner koji je bio sateran u ćošak zgrade i prema kojem je, nameravajući da ga izgaze, trčalo desetak studenata, izvadio je pištolj i tri puta opalio u vazduh. Tajac! Milicioner je i dalje držao pištolj uperen u studente.

E, tada sam video šta znači hrabrost.

POBJEDA: Ko je bio hrabar?

RISTIĆ: Miloš Minić.

„Baci to! Baci to!“, vikao je idući sam ka milicioneru.

Nakon treće naredbe, milicioner je polako spustio pištolj.

“Ko komanduje milicijom?“, nastavio je da viče predsednik Skupštine.

Iako su među nama bili savezni, republički i gradski sekretar unutrašnjih poslova, oglasio se policijski vodnik.

„Naređujem: sva milicija kod Skupštine opštine, svi studenti za mnom u Studentski grad!“, rekao je Miloš Minić.

Samo jedan čovek nije poslušao naređenje.

POBJEDA: Vlada Mijanović?

RISTIĆ: Vlada! Nastavio je ka Beogradu, gdje je, idući od bašte do bašte, od kafane do kafane vikao: „Na fakultete, svi na fakultete, zauzmite fakultete!“

POBJEDA: Što se za to vrijeme događalo u Studentskom gradu?

RISTIĆ: Miloš Minić je pozvao predsednika CK SK Srbije Petra Stambolića i predsednik Vlade Đuricu Jojkića da odmah dođu u Studentski grad; u suprotnom, podneće ostavku na mesto predsednika Skupštine Srbije, pretio im je. Taj razgovor je slušalo nas pedesetak studenata.

Na kraju, politički vrh Srbije stigao je u Studentski grad, ali od toga nije bilo mnogo vajde. Ubrzo nakon sastanka, svi studenti su polako krenuli na svoje fakultete. Tog popodneva, ceo Beogradski univerzitet bio je okupiran. Na svim fakultetima odmah su održani zborovi studenata, formirani akcioni odbori… Univerzitetski odbor Saveza studenata i Univerzitetski komitet Saveza komunista podržali su okupaciju BU.

POBJEDA: Kako je BU dobio ime Crveni univerzitet “Karl Marks”? U knjizi Život u nevremenu Dragoljub Mićunović tvrdi da je tadašnje partijsko rukovodstvo Srbije namjeravalo da BU da ime Josip Broz Tito, što su spriječili Ljubo Tadić i praksisovci, koji su predložili kompromisno rješenje: Univerzitet “Karl Marks”.

RISTIĆ: Prvo, BU je nazvan Crveni univerzitet “Karl Marks”, a ne “Karl Marks”, kako to oni danas tvrde. Drugo, ko su, bre, ti praksisovci?! Budući nacionalisti, američki stipendisti, soroševci, tobožnji borci za ljudska prava?! Od cele profesorske bulumente koju pominješ nisu ostala dva pristojna čoveka. Zagrebački praksisovci - profesor Milan Kangrga, Gajo Petrović, Predrag Vranicki – ozbiljni su ljudi; ovi naši, izuzuev Mihaila Markovića koji je zaista filozof, puki su pisci predgovora.

POBJEDA: Jesu li studenti formulisali nove zahtjeve ili…?

RISTIĆ: Minimalni zahtevi za prekid štrajka bili su da se smene odgovorni za sukob studenata i policije – dakle, savezni, republički i gradski sekretar unutrašnjih poslova - kao i glavni urednici Borbe, Politike i Televizije Beograd. Iste noći je u Dnevniku TV Beograd prvi put emitovan objektivan, tačan i precizan izveštaj o studentskom protestu, posle čega smo zaključili da se naši zahtevi ipak uvažavaju.

Ubrzo smo krenuli da štampamo letke sa minimalnim studentskim zahtevima.

POBJEDA: Gdje ste ih štampali?

RISTIĆ: Kada sam, kao novoizabrani predsednik Akcionog odbora tog dana došao na FDU, naš dekan, čuveni filmski reditelj, gospodin i član CK Radoš Novaković, predao mi je ključeve Akademije.

“U podrumu imaš geštetner i 200.000 listova papira; možeš da štampaš celu noć”, rekao mi je. “Ne zaboravi samo da mi, kad završite, vratiš ključeve“.

Lazar Stojanović i ja smo te noći odštampali desetine hiljada letaka, koje smo ujutro rasturali radnicima u Rakovici, u Vodovodu, u EPS-u, u Beku… Borka Pavićević, jedini deklarisani maoista na BU, Mida Stevanović i ja smo, sećam se, istog prepodneva stajali u Masarikovoj ulici deleći letke prolaznicima. Sa ogromnim šeširom na glavi i razmazane šminke, Borka je plakala od uzbuđenja, shvativši da su odjednom svi prozori zgrade u Masarikovoj bili oblepljeni našim lecima. Ljudi su izlazili na prozore, mahali nam, pozdravljali.

POBJEDA: Tito je u vrijeme demonstracija na Brionima?

RISTIĆ: Jeste. Zanimljivo je da je većina političara koja je Tita obaveštavala o događajima na BU tvrdila da je reč o “neprijateljskoj delatnosti u koju su umešane strane obaveštajne službe”, o “ujudurmi koju organizuju praksisovci” i sl. Neki od njih su tražili intervenciju vojske.

Sa druge strane, izveštaji službi bezbednosti govorili su da je reč o spontanom studentskom pokretu, o socijalistički orijentisanoj omladini, koja protestuje bez upliva stranog uticaja i stranih agenata.

POBJEDA: Kako je reagovao Tito?

RISTIĆ: Tito se oslonio na izveštaj dvojice ljudi - Miloša Minića i Vlajka Begovića. Odmah se vratio u Beograd i 9. juna sazvao sednicu Predsedništva CK SKJ. Za razliku od ostalih, nije govorio; slušao je kako čak i tadašnji predsednik omladine Jugoslavije Janez Kocijančič osuđuje demonstracije i traži najoštriju policijsku intervenciju.

„Kako te nije sramota?!”, viknuo je na njega Svetozar Vukmanović Tempo. “Sjedi tamo i ćuti!”

Na kraju, Tito je u izjavi TV Beograd, emitovanoj tek uveče, rekao da su studenti u pravu, da se u našem društvu događaju stvari koje su nedopustive. Što je, naravno, šokiralo mnoge članove CK SKJ, koji nisu znali da je Tito dao izjavu medijima, a još manje da je podržao studente.

Tito je te večeri neke od svojih saradnika pozvao da zajedno pogledaju Dnevnik.

POBJEDA: Tito je, dakle, bio bolji režiser čak od i od Vas?

RISTIĆ: Tito je bio čist genije! Jedini političar u svetu koji je podržao omladinu.

POBJEDA: Kako je ta omladina dočekala Titov govor?

RISTIĆ: Najveći broj nas je bio oduševljen. Zadovoljni, razišli smo se nakon odigranog Kozaračkog kola ispred Pravnog fakulteta. Kasnije je dogovoreno da se demonstracije, sve do ispunjenja studentskih zahteva, nastave u septembru.

POBJEDA: Krajem juna ‘68, Tito je održao govor na Kongresu sindikata, u kojem je napao studente. Zašto? Što se promijenilo?

RISTIĆ: Nije nas napao!

POBJEDA: Opet branite Tita! Kako nije?!

RISTIĆ: Ne branim ga, samo ti kažem da nije! Glavni referat održao je Evard Kardelj, koji nas je napao zbog “neprijateljske delatnosti”. Reč je bila o pokušaju da se, razvodnjavanjem Titovog govora, pomire dve zavađene unutarpartijske struje.

POBJEDA: Po Vašem sudu, što su glavne tekovine studentske pobune ‘68?

RISTIĆ: Nažalost, studentska pobuna ’68. iskorišćena je za skori udar na temelje jugoslovenskog društva: na solidarnost, na ravnopravnost građana, na nacionalnu ravnopravnost i sl. Srpska i hrvatska partija preduzele su opsežne akcije kako bi BU i zagrebačko Sveučilište pretvorile u bastion nacionalizma. Srpska Partija je veoma svesno SANU dala status političkog faktora, čime je Akademija, prvi put u svojoj istoriji, zauzela mesto Univerziteta. Sa BU, koji je uvek bio napredan i levo orijentisan, izbacili su osam profesora, zamenili studentska rukovodstva, hapsili ljude, zabranjivali knjige, predstave. Taj dogmatski napad izveli su takozvani srpski liberali - Latinka Perović i Marko Nikezić.

POBJEDA: Liberali su smijenjeni 1972, a osam profesora BU o kojima govorite izbačeno je januara 1975. Dakle, njih nijesu mogli izbaciti Latinka Perović i Marko Nikezić.

RISTIĆ: Ali je u njihovo vreme sve pripremljeno. Do 1974, to je pitanje bilo isuviše osetljivo.

POBJEDA: Kakvo vidite kasniju ulogu šezdesetosmaša? Gdje su završili?

RISTIĆ: Još u vreme protesta 1968. znali smo da je u studentski pokret ubačen i jedan broj studenata-provokatora, koji su sarađivali sa UDB-om i koji danas, bez ikakvog zazora, govore o mom životu, o demonstracijama ’68. U kojima su, inače, imali beznačajnu ulogu. Ko je u to vreme bila Sonja Liht, ko je bila Nataša Kandić, ko Milan Nikolić?! Niko! E, upravo su ti “šedesetosmaši”, oni koje godinama plaćaju razni soroši i ostali, danas promovisani u “autentične svedoke i učesnike” studentske pobune ‘68! Što je koješta.

* * *

PODRŠKA TITOGRADSKIH STUDENATA

POBJEDA: Pomenuli ste titogradske studente…

RISTIĆ: I titogradski studenti su bili solidarni sa nama na BU. Uostalom, trećina studenata BU dolazila je iz Crne Gore. I te 1968, baš kao i 1941, crnogorski levičari dali su ogroman doprinos revolucionarnom i naprednom karakteru BU.

JUGOSLAVIJI JE I ‘68. I ‘48. PRETILA OPASNOST OD SOVJETSKE AGRESIJE

POBJEDA: Da li je intervenciju SSSR-a na Čehoslovačku Tito iskoristio da konačno uguši studentsku pobunu 1968. i da u SFRJ “vrati diktaturu”?

RISTIĆ: Prvo, moj otac…

POBJEDA: General JNA…

RISTIĆ: …Koji je u to vreme bio načelnik Saobraćajne uprave JNA, otišao je na posao 21. avgusta ’68, na dan ulaska sovjetskih tenkova u Prag, a vratio se tek četiri dana kasnije. Zašto?

„Kompletnu ratnu armiju smo sa zapadnih prebacili na naše istočne granice - u rovove, u utvrđenja koja su bila izgrađena još u vreme Informbiroa 1948”, objasnio mi je kasnije.

Naša vojska je u rovovima provela celu tu jesen. Na jugosloveskoj granici sa Bugarskom, Rumunijom i Mađarskom su te 1968, baš kao i 1948, stajali sovjetski tenkovi i čekali naređenje da krenu na Jugoslaviju. Negde oko dva sata noću, na svega 200 metara od rovova u kojima ih je čekala jugoslovenska vojska, 80 tenkova Varšavskog pakta upali bi motore i u tom stanju dočekivali zoru: hteli su da pokažu da su svakog časa spremni da krenu. I onda kažu da je Tito “iskoristio” 1968?!