Analiza slučaja 3

Sabrina P. Ramet je u svojim knjigama koristila izraze „recentralizacija“ i „recentralisti“ da bi označila nastojanja ka ponovnom jačanju ingerencija federalne države, kao i protagoniste te politike u Jugoslaviji tokom osamdesetih godina prošlog veka1. U tom specifičnom značenju ona upotrebljava taj izraz da bi označila politički program najistaknutijih srbijanskih političara Dragoslava Draže Markovića, Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića. Na tragu ove terminološke odrednice obavio sam preliminarna istraživanja koja ukazuju na značajnu podudarnost stavova koje su ovi političari zauzimali o značaju i ulozi federalne države u SFRJ. Štaviše, njihova recentralistička nastojanja na nivou SFRJ sve vreme je pratilo i uporno nastojanje za smanjivanjem opsega autonomije pokrajina. Izraz „recentralistički“ će se u ovom članku upotrebljavati u ovom dopunjenom značenju, dakle obuhvataće recentralistička nastojanja, kako na nivou SR Srbije, tako i na nivou Jugoslavije. U socijalističkoj Jugoslaviji se za pomenuti politički program u ovom kontekstu upotrebljavao izraz „centralisti“ ili pežorativno „unitaristi“, da bi se uspostavila veza sa prokaženom ideologijom iz vremena Kraljevine Jugoslavije. Za određivanje ideologije i političkih koncepcija pomenutih političara tokom sedamdesetihih i osamdesetih godina prošlog veka, izraz „recentralisti“ mi se čini preciznijim, jer ukazuje na proces ponovne centralizacije, to jest povratka na odnose koji su vladali pre smene Aleksandra Rankovića i donošenja ustavnih amandmana 1967-1971.

Naknadno istraživanje javnog govora i napisa Dragiše Buce Pavlovića opredelilo me je da i njega svrstam u ovu specifično srpsku školu recentralizma. Predmet istraživanja ove studije su javni govor i politička nastojanja pomenuta četiri političara. Razvoj njihovih recentralističkih koncepcija biće sagledavani u sinhronoj i dijahronoj komparaciji u vremenskom periodu od uvođenja prvih ustavnih amandmana 1967-1971, do tzv. „godina raspleta“ jugoslovenske krize 1987-1990. Poseban problemski aspekt ovog rada biće razmatranje pitanja - u kom okviru i u kojoj meri se recentralistička nastojanja mogu smatrati legitimnim zahtevom za preuređenje odnosa u zajedničkoj državi, a u kom su ona postala smetnja za očuvanje zajedničke države?

Da bi se odgovorilo na pitanje iz prethodnog pasusa trebalo bi prethodno odrediti na kojim osnovama je počivala ravnoteža sistema koja je omogućavala opstojavanje jugoslovenske federacije. Ovom problemu biće posvećena posebna deonica članka koja sledi nakon ovog, uvodnog dela. U naknadne četiri deonice biće analizirana recentralistička nastojanja Markovića, Stambolića, Pavlovića i Miloševića. Rezultati istraživanja i komparativne analize i zaključci biće prezentovani u poslednjem, šestom delu članka. Članak je pisan na osnovu dostupnih arhivskih izvora Arhiva Srbije, memoarske građe i štampanih medija.

Federalna Jugoslavija kao sistem „ravnoteže snaga“

Tezu o jugoslovenskoj federaciji kao „ravnoteži snaga“ razvila je Sabrina P. Ramet u svojoj knjizi posvećenoj fenomenima nacionalizma i federalizma u socijalističkoj Jugoslaviji2. Na osnovu ove teze, posle smrti predsednika Predsedništva SFRJ, Josipa Broza Tita, jugoslovenska federacija se održavala u okviru sistema složenih saveznih institucija koje su počivale na principu konsenzusa političke volje predstavnika šest federalnih jedinica i dve pokrajine koje figuriraju kao „elementi federacije“ u saveznim organima vlasti. Uspostavljanju konsenzusa prethodili su dugotrajni pregovori i mukotrpna „usaglašavanja“ predstavnika federalnih jedinica. U donošenju različitih odluka na površinu su izlazili suprotstavljeni regionalni interesi i različite forme kratkoročnih „koalicija“ kojima su pristupale federalne jedinice.

Od slučaja do slučaja, za određena rešenja zauzimali su se predstavnici republika koje su po drugim pitanjima bile suprotstavljene. Iako sa sadašnje distance, postoji prevlađujuća percepcija da je između političkih koncepcija rukovodstava Srbije i Slovenije postojao nesavladiv jaz, povodom određenih odluka su čak i ove dve republike solidarno nastupale. To se, recimo dešavalo povodom nekih odluka iz oblasti izdvajanja za nedovoljno razvijene delove SFRJ.3 Možda, upravo zahvaljujući ovim kratkoročnim naizmeničnim koalicijama federalnih jedinica, relativna stabilnost sistema i „ravnoteža snaga“ unutar njega opstajavali su sve do izbijanja u prvi plan Slobodana Miloševića na političkoj pozornici Srbije.

U sistemskom smislu, najveći izazovi institucionalnoj ravnoteži, uspostavljenoj ustavom iz 1974, dolazili su, ipak iz redova najviših partijskih i državnih funkcionera Srbije i Slovenije. Sa srpske strane, to su bile kontinuirane inicijative za smanjenje nadležnosti autonomnih pokrajina i recentralizacije institucija na saveznom nivou, sa slovenačke, to se odnosilo na težnju ka još većoj decentralizaciji političkog i državnog sistema u Jugoslaviji. Zvanični zahtevi pojedinih srbijanskih političara za premodelovanjem odnosa u federaciji i u okviru SR Srbije datiraju još iz vremena donošenja prvih ustavnih amandmana 1968-1971. Uklanjanjem rukovodstva (Marko)Nikezić-(Latinka)Perović u oktobru 1972. godine, ova nastojanja postaju neka vrsta zvaničnog programa srpskog rukovodstva. Znači, tokom čitavog perioda 1968-1990, u SFRJ traje manje-više kontinuirani sukob koncepcija, ili barem, izrazito nezadovoljstvo srbijanske političke elite postojećim stanjem stvari.

U ovom članku su „sistem usaglašavanja“ i princip očuvanja „ravnoteže snaga“ federalnih jedinica u organima federacije usvojeni kao neophodni preduslovi održanja zajedničke države. Sve ono što je dovodilo u pitanje ove preduslove biće razmatrano kao moguća opasnost za održanje sistema. Polazeći od ove premise, analiza recentralističkih koncepcija srbijanskih političara biće usmerena naročito ka ovom njihovom aspektu. Pokušaj preglasavanja i majorizacije mogli su stvoriti osećaj podozrenja kod onih republika koje su smatrale da mogu ostati u manjini. Jednostrani akti, bez prethodnog dogovora predstavnika federalnih jedinica takođe su mogli ugroziti ravnotežu snaga u okviru sistema i dovesti u pitanje održanje federalnih jedinica na okupu.

Kriterijum doprinosa održanju institucija federacije biće osnovni kriterijum na osnovu koga će biti procenjivan politički učinak i doprinos srbijanskih recentralista. U članku ću nastojati da analiziram u kom domenu je razvoj recentralističkih koncepcija mogao usmeravati zemlju ka raspadu, a u kojoj meri je predstavljao opravdani zahtev jedne federalne jedinice koja traži promenu unutrašnjih odnosa u zemlji.

Dragoslav Draža Marković

Današnja percepcija uloge Draže Markovića u političkom životu socijalističke Jugoslavije i u početnim koracima Miloševićevog preuzimanja vlasti, u najvećoj meri je pozitivna. Tome je doprinelo njegovo odlučno protivljenje Miloševićevoj kandidaturi za mesto šefa srpske partije i kasniji odlučni opozicioni stav prema njegovoj politici. Oštro protivljenje Mloševiću nalazi se i u njegovim memoarima izdatim 2010. godine.4 Sa dosta simpatija o Markoviću je govorio Ivan Stambolić koji hvali njegovu mudrost i pronicljivost („stari lisac“) u odbacivanju kandidature Miloševića za šefa srpske partije 1986. godine.5 Markovićeva politička rola danas se uglavnom smatra konstruktivnom i sagledava se kao suprotnost politici Srbije koja je vođena posle Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (septembar 1987).

Nasuprot ovom afirmativnom sudu o Markovićevoj političkoj ostavštini, od njegovih savremenika i u samim njegovim memoarima dobijamo potpuno drugačije koordinate u koje bismo smestili njegovu političku biografiju. Raif Dizdarević, njegov savremenik iz BiH rukovodstva i kasnije najviši funkcioner federacije, u svojim memoarima kaže da je Marković imao „reputaciju nacionalistički obojenog političara iz Srbije“, takođe, da je bio „često nosilac velikosrpskih tendencija“.6 Sam Marković u svojim memoarima otkriva da je svestan da je u jugoslovenskim krugovima još tokom sedamdesetih godina prošlog veka doživljavan kao „unitarist“ i „velikosrpski centralist“.7 Po sopstvenom priznanju, zbog zalaganja za „autoritativne organe u Federaciji“ rukovodioci sa Kosova i iz BiH smatrali su ga „rankovićevcem“, ili za goreg Rankovića „od samog Rankovića“.8

Latinka Perović, Markovićeva savremenica iz suprotstavljenog tabora u politici, pored nastojanja da pruži njegovu izbalansiranu sliku u svojim spisima, ipak ne propušta priliku da izrekne snažnu kritiku njegovih političkih koncepcija. U pogledu kosovskog problema, ona tvrdi da ne postoje principijelne razlike između njegovih i stavova Dobrice Ćosića.9 Ona, dakle, smatra da su njegovi nacionalni sentimenti u ovom pitanju tako snažni da se može smatrati ravnim najistaknutijem srpskom nacionalisti toga vremena. Po njenom mišljenju, suštinskih razlika između nacionalizma u partijskim krugovima i onih van partije nije bilo. Takođe, Perović je ubeđena da su oružani sukobi devedeaetih godina nužno proizašli iz zajedničke „logike“ koncepcija Ćosića i Markovića o preuređenju odnosa u Federaciji i rešavanju kosovskog problema. Znači, bez obzira na Markovićevo ogorčeno protivljenje Miloševićevom dolasku na vlast na njemu stoji odgovornost zbog zastupanja koncepcija koje su decenijama opterećivale unutrašnje odnose u Jugoslaviji.10

S obzirom na značajnu suprotstavljenost mišljenja o političkoj ostavštini Draže Markovića i njegovoj ulozi u procesu komplikovanja jugoslovenske krize, analiza njegovog javnog govora i razvoja njegovih političkih koncepcija od najveće je relevantnosti za bavljenje pitanjima koja pokreće ova studija. Preispitivanje političke geneze Markovićevog (re)centralizma započeće sagledavanjem njegovih stavova prema uvođenju ustavnih amandmana 1967-1971. Analiza će zatim biti usmerena ka događajima koji su se razvijali oko raprava vezanih za pojavljivanje tzv. Plave knjige 1977, i potonjeg razvoja njegovih koncepcija u vreme političke i ekonomske krize koja je obeležila osamdesete godine prošlog veka.

Uvodne naznake Markovićevih recentralističkih koncepcija pojavljuju se već u prvom delu procesa donošenja amandmana 1967-1969. U razvijenom obliku, formulisanje ovih koncepcija može se pratiti u njegovim dnevničkim beleškama pisanim u periodu decembar 1970 – maj 1971. U potpunoj formi one su izložene u opširnom intervjuu koji je Marković u svojstvu predsednika Skupštine SR Srbije dao beogradskom dnevniku Politika krajem februara 1971. godine.11 Njegov recentralizam odnosi se na 1) predloge o promenama u strukturi donošenja odluka u organima federacije i 2) na preispitivanje ustavno-pravnog položaja pokrajina kao elementa jugoslovenske federacije. Ove dve teme ujedno su i najzastupljenije, ili gotovo jedine zastupljene teme iz domena unutrašnje-političkih odnosa o kojima je Marković pisao u svom dnevniku.

Recentralističke tendencije Draže Markovića u vreme usaglašavanja ustavnih amandmana 1968-71, odnosile su se na principijelne zahteve da federalni organi imaju pun kapacitet vlasti. Znači, on se, navodno ne protivi smanjenju ingerencija Federacije, ali smatra da ovlašćenja koja joj preostanu treba da obavlja efikasno. U Markovićevom intervjuu Politici efikasnost u donošenju federalnih odluka isključuje upotrebu republičkog veta, primenu međurepubličkog konsenzusa i usaglašavanja kod svake odluke. U dnevničkoj belešci od 5. decembra 1970, on pokreće i pitanje navodne majorizacije za koju je optuživan u drugim republikama:

„U poslednje vreme u vezi sa ravnopravnošću, često se ističe princip protiv majorizacije, ne samo u kontekstu zahteva za paritetnim sastavom pojedinih organa, odnosno njihovom sastavu na osnovu proporcionalne zastupljenosti (što zavisi od karaktera i nadležnosti organa), već i u stavovima protiv donošenja odluka putem većinskog odlučivanja, protiv 'nadglasavanja' ... Kako onda odlučivati? Nije li, ipak, glasanje, odlučivanje putem većine, najdemokratskiji način odlučivanja? Može se procedurom, u izvesnim slučajevima, zahtevati ne samo prosta većina, već na primer dvotrećinska itd, ali u svakom slučaju glasanje mora, na kraju, ostati način konačnog donošenja odluke“.12

Kako bi potvrdio ispravnost svog principijelnog stanovišta Marković u svom dnevniku navodi razgovor užeg rukovodstva zemlje za vreme boravka u Rumuniji, u novembru 1971. godine. Tom prilikom je Džemal Bijedić u Titovom prisustvu, navodno rekao da ne bi glasao za princip veta u saveznim organima da je znao da će biti predsednik savezne vlade. Marković mu je na to odgovorio da je on bio protiv tog principa, iako je znao da neće biti predsednik.13 Nastojanja u pravcu veće efikasnosti organa federacije i protivljenje prekomernoj primeni principa međurepubličkog usaglašavanja ostaće prevlađujuća crta u Markovićevoj političkoj delatnosti sve do kraja njegovog aktivnog bavljenja politikom.

Uz načelne komentare vezane za neefikasnost institucija federacije, u Markovićevom dnevniku se neretko nailazi i na rezonovanje na isključivo srpskoj etničkoj liniji. U njima, Marković promišlja razmere srpskog nezadovoljstva ustavnim amandmanima. Na jednom mestu, on se pita da li je „u interesu SR Srbije i srpskog naroda da živi u ovakvoj Jugoslaviji kakva se želi stvoriti?“14 Izgleda kao da se u političkoj eliti u Srbiji pod Rankovićem i posle Rankovića izgradila jedna politička kultura koja je u kontinuitetu zastupala ideju (re)centralizma kao jedinog okvira u kojem je ideja zajedničke države bila moguća.15 Politički tandem Nikezić-Perović označava jedini diskontinuitet i jedini kratkotrajni otklon od takve političke kulture i takvih političkih koncepcija u Srbiji.16

Srpski i jugoslovenski komunisti su u posleratnom periodu bili izrazito kritički nastrojeni prema centralističkim i unitarističkim koncepcijama Aleksandra Karađorđevića i srpskih buržoaskih stranaka međuratne Jugoslavije. Posle Brionskog plenuma, žig unitarizma bio je jasno utisnut na prevlađujuću političku kulturu u Srbiji koja se formirala pod uticajem Aleksandra Rankovića. Draža Marković je bio svestan da su i njegovi politički nazori interpretirani u takvoj perspektivi dugog trajanja srpske politike XX veka. U dnevničkim beleškama on odbacuje ovaj, kako smatra, nametnuti kompleks i nastojanja da se aktuelna srpska politika optereti teretom takvog „praroditeljskog greha“ njihovih „velikosrpskih otaca“.17

Ako je suditi po učestalosti pisanja u svom dnevniku, Marković je u periodu 1968-71, najviše bio preokupiran procesom osamostaljivanja pokrajina. Štaviše, kritičke opservacije na račun pokrajinskih funkcionera i pravnog i simboličnog statusa autonomnih pokrajina nalaze se tako često u ovim beleškama da odnos prema njima poprima razmere lične opsesije. Albanci se dosledno nazivaju „Šiptarima“, iako je taj izraz u zvaničnoj frazeologiji već bio odbačen kao uvredljiv u vreme kada su beleške pisane. Neki komentari otkrivaju veliko podozrenje prema pokrajinama, a naročito prema kosovskim rukovodiocima.18 Nezadovoljstvo popustljivom politikom prema pokrajinama je i jedna od načelnih zamerki koje upućuje na adresu Nikezić-Perović u vreme kada njihov sukob eskalira19.

U pomenutom intervjuu koga je dao Politici u martu 1971, Marković je izneo znatne rezerve u pogledu osamostaljivanja pokrajina i njihovog promovisanja u gotovo ravnopravne subjekte jugoslovenskog federalizma. On se, navodno ne protivi daljem uvećanju autonomnih prava na nivou pokrajina koje se može posmatrati u kontekstu opšteg procesa deetatizacije, ali smatra da taj proces treba da bude regulisan odgovarajučim promenama u republičkom ustavu. Na ovaj način, rešavanje delokruga autonomije pokrajina bilo bi rešavano u okviru uređenja odnosa unutar SR Srbije, a ne spolja nametnutim odlukama. Izuzimajući ovaj jasni kritički stav o mešanju u unutrašnje odnose u republici, u intervjuu Politici se nalaze uglavnom nedoumice i rezerve povodom ovih pitanja; pravu kritiku ustavnih amandmana nalazimo tek u njegovim dnevničkim beleškama.

U pogledu statusa autonomnih pokrajina Markoviću smetaju podjednako suštinska pitanja i pitanja protokola. On navodi da prilikom Titove posete Kosovu 1971. godine nije video nijednu zastavu Republike Srbije.20 Takođe, prilikom proglašenja pokrajinskog kosovskog ustava 27. februara 1974, na svečanu sednicu nije bio pozvan ni jedan predstavnik Republike Srbije.21 Evo, kako Marković vidi protokol koji su pokrajinske vlasti forsirale za vreme Titove posete Kosovu u aprilu 1975:

„Za sve vreme bili su okupirani time kako da ostave utisak potpune samostalnosti i da sve dobije izgled direktnog odnosa Kosovo – SFRJ. Karakterističan je, u tome pogledu, inače apsurdan i smešan zahtev M. Bakalija da zajedno s Predsednikom vrši smotru počasne čete. Opsesija državnosti je njihova potpuna opsesija. Koliko im je teško da izgovore SR Srbija, da izraze svoju pripadnost SR Srbiji. Naglašenim, čak prenaglašenim 'jugoslovenstvom', vezanošću za SFRJ, Tita, SKJ nastoje da oslabe, da zamagle činjenicu da su autonomne pokrajine 'u sastavu SR Srbije'“.22

Rad na Plavoj knjizi i njeno obelodanjivanje u zatvorenim partijskim forumima početkom 1977. godine, predstavlja izraz kulminacije Markovićevih frustracija ustavno-pravnim statusom pokrajina u okviru Srbije. U ovom internom dokumentu čiju je izradu naložilo Predsedništvo SR Srbije (na čijem se čelu nalazio Marković) tokom 1976. godine, izložene su nelogičnosti i protivrečnosti delokruga pokrajinskih i republičkih ingerencija unutar SR Srbije. U slučaju Skupštine SR Srbije za autore Plave knjige problematično je što se njena zakonodavna aktivnost svodi gotovo isključivo na prostor tzv. uže Srbije, a u njenom sastavu i u njenim telima učestvuju i delegati iz pokrajina. Oni su, naime, delegati područja republike „čija se problematika, po pravilu, ne razmatra u republičkoj skupštini“. Pod takvim okolnostima, ovim delegatima je teško „ne osetiti se otuđenim od sopstvene delegatske baze“. Autori Plave knjige smatraju da „čitav delegatski sistem počinje na toj tački da gubi svoj realni smisao“.23 Na gotovo istovetan kritički način, autori Plave knjige komentarišu delokrug ovlašćenja Predsedništva Srbije koji je ograničen na užu Srbiju a u čiji sastav ulaze funkcioneri iz pokrajina24.

U pogledu Republičkog izvršnog veća i drugih republičkih organa autori Plave knjige zaključuju da se njihove ingerencije, nasuprot ustavnoj definiciji SR Srbije kao države, ne primenjuju na teritoriji pokrajina.25 Ovo problematizuje kako ustavno-pravni položaj Srbije tako i proklamovanu ravnopravnost srpskog naroda u jugoslovenskoj zajednici. Evo kako se to pitanje otvara u Plavoj knjizi:

„S obzirom na izražene tendencije slabljenja jedinstva Republike kao celine i na sve izrazitije diferenciranje tri odvojena područja, slabo ili samo formalno međusobno povezana, počinje se otvarati pitanje da li i srpski narod, ravnopravno sa drugim narodima Jugoslavije ostvaruje svoje istorijsko pravo na nacionalnu državu u okviru jugoslovenske federacije koja počiva na principu nacionalnog samoopredeljenja“.26

Ono što dodatno produbljuje ovu argumentaciju je činjenica da područje uže Srbije, kao jedini domen sprovođenja ingerencija Republike nije na odgovarajući način definisano ni u pravnom, ni u društveno-političkom smislu. Autori Plave knjige smatraju da je ovo još jedan razlog koji dovodi do „političke neravnopravnosti radnih ljudi i građana sa užeg područja Republike“27. Ovaj interni dokument je, dakle, na najneposredniji način ukazivao na defekte državnosti SR Srbije i navodnu neravnopravnost srpskog naroda u sistemu institucija koje su obrazovane na osnovu ustavnih amandmana i ustava iz 1974. Suočena sa značajnim protivljenjem unutar republike i na saveznom nivou, rasprava o Plavoj knjizi je do kraja juna 1977, stavljena ad akta. Kako Marković zaključuje ova rasprava „završila se tako što je zauzet `solomonski` stav kao da plava knjiga i ne postoji“.28

U dnevničkoj belešci od 29. juna 1977, Marković ističe značaj Plave knjige u smislu otvaranja problema i ukazivanja da značajni ustavno-pravni i državni problemi postoje: „Problem je otvoren u Titovo vreme. O njemu se razgovara sada“.29 Možda i nehotice, autor je u ove dve rečenice kompromitovao formu dnevnika koji podrazumeva autentične beleške nastale u trenutku kada su se događaji odigravali, a ne naknadna domišljanja zasnovana na kasnijem iskustvu. Ovde je očigledno da je dnevnička beleška koja se odnosi na juni 1977. dopisana kasnije, svakako posle Titove smrti. Uzimajući ovo u obzir može se samo nagađati o drugim mogućim naknadnim dopisivanjima koje se nalaze unutar ovih „dnevničkih“ beležaka .30

Od 1978, do 1982. godine Draža Marković se nalazio na funkciji predsednika Savezne skupštine, a zatim ulazi u sastav Centralnog Komiteta SKJ. Na XIV sednici CK SKJ, u oktobru 1984. godine, nastupio je kao istaknuti protagonista recentralističkog preuređenja zemlje. Njegovo istupanje i replike koje je razmenio sa slovenačkim kolegama Andrejom Marincem i Francom Popitom sažimaju i daju potpuno razvijenu formu njegovim stavovima u domenu veće efikasnosti delovanja organa federacije. Povod za repliku bili su negativni komentari koje je Marinc izneo na račun prednacrta, tj. teza za unošenje promena u dugoročni program stabilizacije koje su došle iz Srbije i intervjua koga je Borislav Srebrić, potpredsednik SIV, dao nedeljnom izdanju Borbe desetak dana pre sednice CK SKJ. Dok pomenuti prednacrt traži veće ingerencije za organe federacije, u Srebrićevom intervjuu se naročito kritikuje opšte zastupljeni princip konsenzusa kao način donošenja odluka na federalnom nivou.31

Srebrić je u intervjuu objašnjavao tehničke probleme sa kojima se federalne vlasti suočavaju u nastojanju da budu efikasne uz balast „usaglašvanja“ koje prethodi donošenju svake operativne odluke. Konsenzus se problematizuje u ovom intervjuu ne samo kao opterećenje u procesu donošenja odluka, već i kao nešto što je u osnovi protivno demokratskim načelima: „Tu je sada pitanje da li je konsensus demokratski ili antidemokratski oblik, s obzirom da majorizuje manjinu“.32 Ovakvo rezonovanje nije moglo biti podudarnije sa koncepcijama koje je Draža Marković zastupao i razvijao tokom prethodnih 15 godina. Na sednici CK SKJ pitanje konsenzusa u polemici sa slovenačkim predstavnicima ukazalo se kao prilika da još jednom rekapitulira svoje recentralističke stavove.

Najoriginalniji deo Markovićeve argumentacije odnosio se na dokazivanje da je insistiranje na konsenzusu u donošenju odluka, ustvari protivno ustavu. Tvorci ustava iz 1974. su, po Markoviću, predvideli konsenzus za ograničeni broj pitanja od opšteg značaja, a ne za donošenje svih odluka na svim nivoima ingerencije saveznih organa. Ovakva primena konsenzusa izvrgavala se u svoju suprotnost:

„[...] jedan dobar princip, koji treba da garantuje ravnopravnost i da obezbedi određene interese, proširio se i pretvorio u svoju suprotnost. Zbog toga što bismo hteli da budemo još `ustavniji` nego što Ustav kaže, još ‘ravnopravniji’ nego što smo Ustavom zapisali, još ‘demokratičniji’ nego što smo se dogovorili mi postižemo suprotan efekat [...] jer proširujemo to pitanje ravnopravnosti van Ustava. [...] Mi kritikujemo SIV da on nije odlučan i ne izlazi sa predlozima. SIV prećutno radi po principu jednoglasnosti, suprotno ustavu. Ovo je najbolji primer da je više od Ustava isto tako protivustavno, kao i manje od Ustava33.

U domenu razmatranja „demokratičnosti“ primene principa konsenzusa Marković ima rezonovanje istovetno napred citiranom Srebrićevom. Odlučivanje većinom glasova koje je, po Markoviću, „najdemokratskije“, je u jugoslovenskim institucijama postalo u tolikoj meri nepoželjno da je za njega uveden pežorativni izraz „nadglasavanje“. U uslovima ekonomske krize koja je produbljivala jaz između bogate Slovenije i manje razvijenih republika na jugu, izgleda da su Marković i drugi srpski funkcioneri bili ubeđeni da bi za efikasniju intervenciju federalnih organa mogli dobiti podršku manje razvijenih, ali o tome će više reči biti rečeno u sledećem delu članka.

Ivan Stambolić

Za sve vreme aktivnog bavljenja politikom na partijskim i državnim funkcijama Ivan Stambolić je zastupao ideje recentralizma, i to, kako u odnosu na status autonomnih pokrajina, tako i u domenu odnosa prema Federaciji. Ovaj zaključak se nameće već nakon površnog uvida u sadržaj njegovih javnih nastupa i intervjua medijima u periodu 1981-1987. Ako bi se analizirala dinamika učestalosti i intenzitet zastupanja ovih stavova oni bi se mogli dovesti u vezu sa nekim konkretnim pojavama i događajima u društvu. Naime, oštriji kurs prema Kosovu i prema pokrajinama uopšte, Stambolić je zauzeo kao odgovor na kosovske protestne demonstracije 1981.

Titova smrt i otvoreno neprijateljski karakter kosovskih demonstracija otvorili su konačno prostor republičkim fukcionerima za preispitivanje statusa pokrajina. O tome sasvim nedvosmisleno svedoči i Ivan Stambolić u „odgovorima“ na pitanja novinara Slobodana Inića. Stambolić je u ovom spisu memoarskog karaktera, objavljenog 1995. godine, postupno jačanje pozicije Srbije u jugoslovenskoj unutrašnjoj politici dovodio neposredno u vezu sa Titovom smrću i sa događajima na Kosovu 1981.34 I Raif Dizdarević u svojim memoarima uzima pobunu na Kosovu kao okidač koji je srpske rukovodioce usmerio ka odlučnijem nastupu u organima federacije.35

S druge strane, Stambolićevi zahtevi za efikasnijom intervencijom federalnih organa i za promenu postojećih odnosa unutar federacije učestali su od septembra 1984, kad je Savezni zavod za društveno planiranje obelodanio podatke koji su ukazivali na relativno zaostajanje privrednog rasta tzv. uže Srbije u odnosu na druge jugoslovenske republike.36 Od tog trenutka, sve do konačnog prestanka funkcija federalne države, najviši srpski funkcioneri bili su gotovo jednoglasni u zahtevima za recentralizaciju federalnih institucija. U ovom delu članka najpre će biti analizirani Stambolićevi politički stavovi i odluke povodom autonomnih pokrajina, a zatim njegova nastojanja u domenu jačanja uticaja organa federacije.

Stambolićevo izlaganje na sednici CK SK Srbije 6. maja 1981. godine, u vreme nakon što je albanska pobuna na Kosovu tek savladana, bilo je u celosti intonirano u duhu dokazivanja ispravnosti politike prema pokrajinama koju su zagovarali autori Plave knjige37. Možda i zbog toga da se ne bi insistiralo na 1974. godini, jer bi to značilo preispitivanje samog ustava, on se uporno vraća na 1977. U Stambolićevom govoru ima i gorčine zbog popustljivosti tadašnjeg srpskog rukovodstva koje nije istrajalo na tome da se problemi s pokrajinama tada isteraju na čistac. Otvoreno kritički, tadašnji kompromis da se po pitanju autonomije pokrajina ništa ne preduzima, Stambolić naziva prihvatanjem „iluzije“ da su se oko nečega usaglasili. U svom izlaganju, on se čak četiri puta vraćao na „višemesečne rasprave 1977. godine“:

„Kada smo ovih dana na zajedničkoj sednici predsedništva CK SK Srbije i SR Srbije razmatrali uzroke i posledice događaja na Kosovu drug Minić se založio `da se ti problemi stave na dnevni red sasvim onakvi kakvi jesu, da se vidi suština stvari i da se preduzme rešavanje`. Rasprave koje smo vodili 1977. godine, međutim, išle su upravo obratno – pojedini drugovi su želeli da se rešavaju stvari, a da se pri tome ne razjasni suština stvari. […] Tada nismo jasno i odlučno rekli da SAP Vojvodina i SAP Kosovo imaju svoju republiku, svoju državnu zajednicu SR Srbiju“.38

U ovom govoru, Stambolić je izrazito kritički nastrojen prema periodu razvoja odnosa sa pokrajinama od 1977. godine dalje, kad je došlo do njihovog značajnog udaljavanja. On tvrdi da je to za posledicu imalo da je 1981. godine Republika Srbija imala uspešniju saradnju sa drugim jugoslovenskim republikama nego sa sopstvenim pokrajinama. Uticaj analiza sadržanih u Plavoj knjizi prepoznaje se u Stambolićevom ukazivanju na nelogičnosti delegatskog sistema u kome delegati i funkcioneri pokrajina učestvuju u rešavanju svih političkih i ekonomskih problema tzv. uže Srbije, dok su, s druge strane, republički funkcioneri retko kada uopšte u prilici da posete neku od pokrajina. Sugerišući ton Stambolićevog izlaganja kao da implicira da se stvari moraju vratiti ponovo na 1977. godinu i da argumenti i principijelnost srpske strane sad treba da budu na mnogo višem nivou.

Sličnu intonaciju ima i Stambolićevo izlaganje na sednici CK SKS održanoj u decembru 1981.39 I u ovom izlaganju on se na nekoliko mesta vraća na 1977. godinu kao na prekretnu tačku u razvoju politike prema pokrajinama. Na mnogo određeniji način Stambolić govori da je tadašnje zauzimanje pogrešne procene o ustavno-pravnom položaju pokrajina „velika odgovornost“ rukovodstva Srbije („naša velika odgovornost“). On dodaje i da pokušaj kontrarevolucije na Kosovu 1981, ne bi predstavljao takvo iznenađenje za rukovodstvo Srbije da pomenute procene iz 1977, nisu bile tako pogrešne. U ovom govoru Stambolić poziva na jedinstvo Republike u okviru koga podjednako oštro osuđuje manifestacije separatizma u vojvođanskom i kosovskom rukovodstvu. Na posredan način, on podcrtava i da se u vremenu posle Tita i Kardelja moraju pronaći nova rešenja za pokrajine.40

Inače, u pomenutoj knjizi Put u bespuće, Stambolić je poput Draže Markovića pokazao značajnu meru frustriranosti formalnim pitanjima protokola i procedure na Kosovu. On piše da su posetama republičkih funkcionera prethodili dugotrajni pregovori kao da se radilo o međudržavnim odnosima. Stambolić je, takođe, bio ozlojeđen činjenicom da je na pokrajinskim skupovima na koje je dolazio kao najviši republički funkcioner, kao predsednik Predsedništva Republike Srbije, bio formalno pozdravljen tek na samom kraju liste protokola, „posle poslednjeg pokrajinskog funkcionera uvrštenog u tu listu“.41 Poput Draže Markovića, Stambolićeva politička biografija u periodu 1981-1986, pokazuje značajnu preokupaciju pitanjem statusa pokrajina u SR Srbiji.

Pitanje autonomnih pokrajina bilo je nezaobilazno i na 18. sednici CK SKS održanoj u novembru 1984. godine. Stambolić u izlaganju ponovo insistira na „potpunijem konstituisanju SR Srbije kao republike“. Njegova logika je jednostavna, naime, ono što doprinosi jačanju pojedinačne republike, doprinos je učvršćivanju SFRJ. Na ovoj sednici zabeležena je i njegova poznata metafora „o sustanarima i podstanarima“. Iz ove metafore sasvim se jasno naglašava da pokrajine ne mogu biti potčinjene ali ne mogu biti ni jednakopravne sa republikom:

„Socijalističke autonomne pokrajine i narodnosti nisu podstanari u Srbiji, ali mi u njoj nismo ni sustanari. Za jedinstvo Republike bio bi poguban i prvi i drugi odnos. Možda se meni samo čini da se ponekad kod ponekih ljudi zalaganje za jedinstvenu SR Srbiju, sa Ustavom utvrđenom autonomijom njenih pokrajina, doživljava i izaziva više straha no zahtev, parola `Kosovo – Republika`“.42

Počev od 1986. godine, čini se da se Stambolićeva retorika prema Kosovu delimično ublažava. Umesto bespogovornih zahteva i frustriracije stanjem stvari u njegovim govorima se sada nalaze i pozitivni primeri saradnje do kojih dolazi na relaciji republika – pokrajina. Ovaj „napredak“ u odnosima, Stambolić je u to vreme i kasnije objašnjavao pozitivnom klimom koja je nastala smenom političkih generacija na Kosovu.43 Kosovsko partijsko rukovodstvo koje se od maja 1986. godine konsoliduje oko Azema Vlasija i Kaćuše Jašari očigledno je bilo po volji Stambolića. On je, opet, sa svoje strane isticao da su ove kadrovske promene bile posledica pravilne politike koju su republičke vlasti zauzimale prema Kosovu tokom prethodnih pet godina. U svojim naknadnim uspomenama, Stambolić navodi brojne oblasti u kojima je u tom periodu došlo do otopljavanja odnosa i do međusobne saradnje i uzajamnosti: od zajedničkog zakonodavstva do saradnje u ekonomiji i na političkom planu. On naročito ističe da je u tom periodu došlo do statutarnog objedinjavanja organizacije SK na čitavoj teritoriji Republike.44

Bez obzira na političke smene generacija na Kosovu i pozitivnih promena do kojih je dolazilo u međusobnoj komunikaciji, Stambolić je nesmanjenim žarom nastavio da u pregovorima sa drugim republikama priprema ustavne promene u domenu smanjenja pokrajinskih ingerencija. U osnovnim pitanjima ustavne konsolidacije Republike, njegova nastojanja se mogu pratiti sve do poslednjih trenutaka Stambolićevog aktivnog bavljenja politikom. Nepunih deset dana pre Osme sednicu CK SKS on je pred svim većima Skupštine SR Srbije držao ekspoze u kojem je obrazlagao predlog promena Ustava SR Srbije. Za ove promene on je prethodno uspeo da dobije pristanak rukovodstava ostalih republika i obe pokrajine.45

U domenu recentralističkih zahteva na nivou federacije, Stambolić je u svojim nastojanjima u znatnoj meri proširio program koga je zastupao Draža Marković. Kod Stambolića ovaj program postaje složeniji, konkretniji i sveobuhvatniji. U ideološkom smislu, u njegovim koncepcijama ima dosta pozivanja na principe radničkog samoupravljanja, čime se predlog za promenama na nivou Federacije zadržavao u granicama vladajućeg sistema vrednosti. U pomenutom izlaganju održanom u maju 1981. godine, on, umesto insistiranja na državnom jedinstvu koristi floskulu „samoupravno zajedništvo i jedinstvo“. Konceptu „nacionalnih ekonomija“ pod kojima Stambolić podrazumeva ekonomije na nivou republika i pokrajina, on suprotstavlja model „samoupravnih ekonomija“ koje počivaju podjednako na principu samostalnosti i na principu zajedništva.46

U istom kontekstu kritike samodovoljnosti republičkih i pokrajinskih ekonomija, Stambolić je u intervjuu zagrebačkom Vjesniku, u septembru 1981, upozoravao da će se „pluralizam samoupravnih interesa“ izvrgnuti u „pluralizam podržavljenih interesa“.47 Na ovaj način, Stambolić je srpske recentralističke pozicije koje su u drugim republikama označavane kao naginjanje ka etatizmu pokušao da učini legitimnim; štaviše, on ovim putem optužuje druge za greh etatizma – na republičkom i pokrajinskom delokrugu vlasti. Njegovo afirmisanje ideologije samoupravljanja u domenu prevazilaženja partikularnih etatizama dobija neočekivani izraz u zalaganju za „državu samoupravnih delegatskih skupština“. Stambolić je, naime, u referatu koga je podneo na sednici CK SKS u septembru 1984, pozvao opštine da se suprotstavljaju „zatvaranju u organizacije udruženog rada, republike i pokrajine protiv opštinskih i regionalnih, federacija protiv republičkih i pokrajinskih [zatvaranja]“. U ovom izlaganju Stambolić je razdvojio pojmove etatizma i države, tako što je njegova idealno-tipska država „samoupravna, delegatski organizovana država u obliku federacije, republike, pokrajine i opštine“.48

U referatu koga je podneo Gradskom komitetu SK Beograda, u oktobru 1983, Stambolić kritički sagledava posledice „izostanka samoupravnog ujedinjavanja“. On, naime, smatra da „istinska deetatizacija“, osim samoupravne decentralizacije i osamostaljivanja podrazumeva, „ma koliko to zvučalo paradoksalno“ i proces ujedinjavanja i centralizacije. Bez ove druge objedinjujuće komponente sistem, po Stamboliću, srlja u opasnost „decentralizovanog etatizma“.49 Ovo je bio još jedan od pokušaja da se recentralističke tendencije srpskih rukovodioca prikažu kao nešto što je u saglasju sa osnovnim ideološkim premisama na kojjima je počivao jugoslovenski socijalizam.

Stambolić je i u domenu kritike principa konsenzusa u odlučivanju otišao znatno dalje od Draže Markovića. Dok se Markovićeva kritika odnosila samo na proces donošenja odluka u Federaciji, Stambolić napominje da problemi sa donošenjem odluka postoje i na nivou radnih organizacija. Zapravo, jedini domen odlučivanja koji se odlikuje efikasnošću jesu republike i pokrajine. U tom kontekstu na 18. sednici CK SKS u novembru 1984, Stambolić je konstatovao da „ne može u Federaciji biti više samoupravljanja nego što ga ima u republikama i pokrajinama“.50 Za sve ove anomalije on pronalazi odgovor u neravnomernom i neadekvatnom razvoju principa samoupravljanja na različitim nivoima društva i države. Evo kako Stambolić o tome rezonuje na savetovanju u CK SKS, održanog 22. oktobra 1984:

„Kako kod nas danas funkcioniše sistem odlučivanja od osnovne organizacije do Federacije? Izuzimajući republički i pokrajinski nivo, na kojem se odlučuje veoma jednostavno i lako o najkrupnijim stvarima, brzo, a ponekad i brzopleto, pa se to bez većih teškoća energično i sprovodi, u našem društvu – od osnovne ćelije do Federacije, se veoma teško i sporo dolazi do odluke. Nismo li blokirali udruženi rad, njegovu sposobnost da odlučuje i da vodi politiku? Nismo li blokirali sposobnost odlučivanja i na nivou Federacije? Nije li zastoj u razvoju samoupravljanja doveo do pogrešnog reprodukovanja republike i pokrajine, a samim tim i otežao funkcionisanje Federacije?“51

U vezi s primenom principa „usaglašavanja“ Stambolić je na pomenutom savetovanju ukazivao na štetne posledice rasprostranjivanja ovog principa u gotovo sve domene odlučivanja u Federaciji. Konsenzus se tako proširio iz oblasti određivanja i upravljanja opštim ciljevima razvoja, u kome je njegova primena, po Stamboliću, opravdana i potrebna, i na domen sprovođenja, pa čak i kontrole sprovođenja. Savezni saveti su, nastavlja Stambolić, postali „međurepublički komiteti“, a napredovao je i razvoj „republičko-pokrajinskih nauka“ koje su bile u službi pružanja podrške za političke stavove njihove zajednice.52

Savetovanje na kome je Stambolić izneo ove stavove održano je i da bi se prodiskutovalo o aktuelnim polemičkim tonovima s 14. sednice CK SKJ, održane prethodne sedmice. U prethodnom delu članka skrenuta je pažnja na otvoreno razmimoilaženja u stavovima između Draže Markovića i slovenačkih članova CK. Stambolić u svom izlaganju stavlja naročiti akcenat i pruža bezrezervnu podršku nastupu Markovića. Štaviše, on veliki broj Markovićevih stavova proizvoljno promoviše kao stanovište koje je zauzeo CK SKJ. Očigledno je da je u kritici principa konsenzusa u odlučivanju u organima Federacije, postojalo jednodušje među srpskim rukovodiocima. Izgleda, takođe, da je srpsko zauzimanje protiv prekomerne primene konsenzusa nailazilo i na podršku u drugim republikama. U pismu koje je Predsedništvo SFRJ poslalo Saveznoj skupštini 13. novembra 1984, a povodom utvrđivanja politike društveno-ekonomskog razvoja zemlje za 1985, našla se i preporuka koja je išla u pravcu Markovićevog i Stambolićevog rezonovanja53.

Ova činjenica ukazuje da su srpski kadrovi izgleda, imali širu jugoslovensku koncepciju u okviru koje su očekivali podršku za svoje stavove i za promenu ekonomskih odnosa u zemlji. Naime, otkako su u Jugoslaviji počela da napreduju inflatorna kretanja sve više se produbljuje jaz između manje razvijenih i razvijenih republika, u prvom redu Slovenije. Raif Dizdarević u svojim memoarima s izvesnom dozom gorčine opisivao je pregovore sa slovenačkom stranom oko strukture razvojne politike u BiH koju su Slovenci hteli da uslovljavaju. Dizdarević se kritički osvrnuo i na slovenačku politiku „čuvanja stečenih pozicija i povlašćenog položaja u privredi“. Naime, s razvojem inflatornih kretanja na šteti su bile republike u kojima su „dominirale energetika, bazna industrija, proizvodnja sirovina, polufabrikata i hrane“, jer je cene tih proizvoda određivla savezna vlada. Takva je bila struktura privrede u BiH, ali i u Srbiji i drugim manje razvijenim republikama.54

Nasuprot njima, slovenačka ekonomija koja je proizvodila pretežno finalne proizvode za potrebe tržišta, u uslovima inflacije izvlačila je profit. Naime, cene ovih proizvoda u maloprodaji nisu bile pod kontrolom države i to su predstavnici drugih republika smatrali za svojevrsni monopol i nezasluženu privilegiju. Dizdarević kaže da je bosanska strana koristila ovaj argument protiv slovenačkih kritika na račun ekonomske politike u BiH. Državna intervencija bila je jedini put za promenu takvih ekonomskih odnosa, a slovenački tipični odgovor BiH rukovodstvu bio je njihovo etiketiranje etatizmom. Naime, Franc Popit je, uz izvesnu dozu nadmenosti, rezonovao da je pristajanje uz etatizam nešto čemu, po pravilu pribegavaju oni koji su nerazvijeni, naime, ‚‚onaj ko teško živi uvijek je spreman da podrži etatističke mjere koje će mu poboljšati život".55

Predlog stavova za pomenutu 14. sednicu CK SKJ u 1984, sadržao je takođe, kritički odnos prema očuvanju monopola; naime, „energično se suprotstaviti onima koji brane neopravdano stečene pozicije, monopolski i privilegovani položaj“. Ovo saznajemo iz izlaganja slovenačkog člana CK SKJ Andreja Marinca koji je ovakve zahteve odbacio, ukoliko „se pod ovakvom formulacijom podrazumevaju razvijenije republike i autonomne pokrajine ili organizacije udruženog rada koje izvoze“.56 U kontekstu otklanjanja monopolskog položaja u formiranju cena, Ivan Stambolić je u uvodnom izlaganju na 17. sednici CK SKS, 28. septembra 1984, govorio o potrebi “bržeg otklanjanja granskih i teritorijalnih dispariteta cena” na nivou organa federacije.57 Srpski rukovodioci su verovatno, očekivali da će, ukoliko se princip konsenzusa ukloni iz kolektivnog odlučivanja na jugoslovenskom planu biti u stanju da dobiju podršku iz manje razvijenih republika za svoje projekte. Naime, ekonomske blagodeti tzv. monopola i privilegija uživala je samo Slovenija i možda, donekle Hrvatska, znači u jugoslovenskim okvirima srpska nastojanja za promenu statusa quo mogla su naići na podršku. Međutim, do dolaska Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji, preglasavanja te vrste nisu bila na dnevnom redu srpskih rukovodilaca.

Ostaje još jedan element Stambolićevog recentralizma koji je u određenoj meri nelogičan, a kome treba posvetiti pažnju. Reč je, naime, o njegovom čestom insistiranju na nesmetanom kretanju robe i usluga na čitavom jugoslovenskom prostoru. Stambolić se, znači, zalagao za jedinstveno jugoslovensko tržište, iako je zastupao interese republike koja je bila malo ispod jugoslovenskog proseka ekonomske razvijenosti. Očekivalo bi se da ovakvu doktrinu zastupaju ekonomski razvijenije republike koje bi mogle i da se u potpunosti okoriste prednostima slobodne trgovine. Izgleda da Stambolić, u ovom slučaju, svesno ili nesvesno, političkom rezonovanju daje primat u odnosu na ekonomsku logiku. Uostalom, i njegova argumentacija ovog svojevrsnog samoupravljačkog ekonomskog liberalizma je više ideološka i politička nego ekonomska:

„[...] tendencije da se tržište istisne skoro uvek jačaju etatizam. A potiskivanje jedinstva jugoslovenskog tržišta je u mnogo čemu dovelo do jačanja decentralizovanog etatizma, koji lako može postati osnova svakog nacionalizma. Kada smo u Ustavu zapisali da ćemo ekonomske odnose regulisati samoupravnim sporazumima i dogovorima rukovodili smo se revolucionarnim ciljem da sve više samoupravno usklađujemo različite interese. [...] Umesto da se konflikti materijalnih interesa razrešavaju na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu, gde je mesto takvom sukobljavanju, ti konflikti se ponovo sele u političke odnose između republika i pokrajina gde ne samo što im nije mesto, nego gde se često izrođuju u međunacionalne, odnosno republičke i pokrajinske nesporazume i razmirice“.58

Ideju „zajedništva“ recentralisti, dakle, zastupaju po svaku cenu i u svim okolnostima. Stambolić je, kao vatreni pobornik jačanja ingerencija federalne države i ostvarivanja državnog jedinstva unutar SR Srbije, imao u jugoslovenskim krugovima reputaciju koja je bila blizu one koju je uživao Draža Marković. I on sam je poput Markovića bio svestan da su ga u drugim republikama smatrali za nacionalistu. U vreme Osme sednice, Stambolić je upravo zbog ovakve svoje reputacije ostao bez značajnije podrške u drugim jugoslovenskim sredinama.59

Dragiša Buca Pavlović

Političke poruke i upozorenja Dragiše Buce Pavlovića (1943-1996), zaboravljenog prvoborca borbe protiv nacionalizma i tragičnog heroja Osme sednice, ne gube aktuelnost, čini se, ni sada. Pavlović je u svojim javnim nastupima u septembru 1987, prvi upozorio na strukturne probleme i poguban uticaj koji će na celokupne društvene odnose imati Miloševićeva zapaljiva politička retorika, neodgovorni štampani mediji i „patriotska“ intelektualna elita. Dragiša Buca Pavlović se na položaju predsednika Gradskog komiteta OSK Beograda nalazio relativno kratko vreme, naime, od maja 1986, do događaja vezanih za Osmu sednicu. U široj javnosti uglavnom nije poznato da je Pavlovićevo smenjivanje s tog položaja bila ključna tačka dnevnog reda pomenute sednice. Govor koga je Buca Pavlović održao tom prilikom predstavlja verovatno, poslednju odsudnu odbranu najznačajnijih tekovina i vrednosti jugoslovenskog socijalizma na srpskoj političkoj pozornici.

Fenomen koga sada prepoznajemo kao tabloidizaciju štampanih medija, Pavlović je prvi uočio u rastućoj histeriji i neodgovornim i zapaljivim tekstovima koji su izlazili na stranicama Politike i Politike ekspres, počev od događaja u Kosovu Polju, u aprilu 1987, i, naročito od masakra u aleksinačkoj kasarni u septembru iste godine. Novi trendovi u uređivačkoj politici Politikinih izdanja sledili su promene u javnoj retorici čiji je glavni protagonista bio Slobodan Milošević. U vreme socijalizma, decenijama su strpljivo negovani principi međunacionalnog uvažavanja i krajnje opreznosti u pristupanju temama iz domena međuetničkih odnosa. Ovi principi, obziri i zacrtana pravila proklamovane politike bratstva-jedinstva imali su svoj izraz i u novinarstvu. Iznenađujuće je kako se za samo nekoliko meseci tokom 1987, čitav ovaj sistem mogao izroditi u svoju suprotnost. Prvi otvoreni kritičar Miloševića, bio je i prvi kadrovik koga je Milošević uklonio na svom putu za preuzimanje vlasti. Uklanjanje Pavlovića i kasnije Stambolića sa političke scene u Srbiji, uklonilo je poslednje iskrene pobornike ideja levice, koja, kao politička opcija nije postojala i ne postoji u (post)tranzicionoj Srbiji.

Pavlović bi, po svemu navedenom, trebalo da na svaki način predstavlja suprotnost političkom profilu Slobodana Miloševića. Ipak, za potrebe ove studije, a u kontekstu definisanih terminoloških određenja, Pavlović će biti prepoznat kao deo recentralističke škole mišljenja, kojoj je pripadao i Milošević. Tokom kratkog perioda boravka u tzv. visokoj politici, Pavlović se izjašnjavao na forumima i o autonomiji pokrajina i o funkcionisanju federacije. U oba slučaja, on je sledio politički kurs Ivana Stambolića, koji je u Pavlovićevoj interpretaciji formulisan na apstraktniji i više akademski način. Takođe, ono što je na prvi pogled uočljivo je činjenica da u vezi s ovim problemima Pavlović unosi još više pozivanja na ideološke postulate radničkog samoupravljanja.

Baveći se problemima nefunkcionisanja jedinstvenog jugoslovenskog tržišta i „autarkičnosti“ jugoslovenskih ekonomija, Pavlović ocenjuje da je tu reč o neustavnom preuzimanju ingerencija „vrhovne arbitraže“ republika i pokrajina. Pravo „vrhovne arbitraže“, po Pavloviću, pripada samo „udruženim radnicima“ koji razvijaju svoje odnose u okvirima sistema „pluralizma samoupravnih interesa“. Sve drugo Pavlović žigoše kao etatizam na nacionalnom, regionalnom, opštinskom, republičkom i pokrajinskom nivou, ili na nivou organizacije udruženog rada. Zatvaranje u autarkične krugove ekonomije on vidi, ne samo kao jednu od anomalija sistema, već kao nešto što ugrožava sveukupni razvoj socijalizma u zemlji:

Udruživanje rada je nešto sasvim drugo od „republikanizacije-pokrajinizacije“ ili „ourizacije“ ekonomije. Da li ćemo usporiti ili ubrzati naš put u socijalizam i komunizam ako nam se i dalje privrede republika, pokrajina, regiona budu razvijale kao manje-više autarkične privredne strukture? I da li „autarkizacija“ vodi u socijalizam ili nekim drugim putem – možda putem unatrag?60

Baveći se trendovima ekonomskog osamostaljivanja federalnih jedinica i odsustva direktnih investicija iz razvijenijih u manje razvijene republike, Pavlović ove pojave kritikuje sa osnovnih pozicija marksizma. Naime, težnje ka zatvaranju ekonomija se objašnjavaju nastojanjem „ljudi da višak rada zadrže za sebe“.61 Iako to nije rečeno na eksplicitan način, ovo rezonovanje stavlja znak jednakosti između egoizama pokrajinsko-republičkih nomenklatura i ponašanja koje se očekuje u uslovima klasičnog kapitalizma. U uslovima vladajuće ideologije radničkog samoupravljanja ovo je bila verovatno najoštrija moguća kritika ideoloških protivnika.

Kad je reč o autonomnim pokrajinama, Pavlović, u osnovi razrađuje postojeće koncepcije koje su razvili Draža Marković i Ivan Stambolić. Kod Pavlovića tako nalazimo i elemente ustavno-pravne argumentacije vezane za uspostavljanje jedinstvenog ekonomskog i državnog prostora unutar SR Srbije, i insistiranje na ravnopravnosti SR Srbije u odnosu na druge republike unutar federacije. On uzima primer društvenog plana SR Srbije i insistira da bi ovaj dokument morao da se odnosi na čitavu teitoriju Srbije. Naime, u odgovarajućim zakonskoj regulativi stoji da društvene planove donose „društveno-političke zajednice“, a područje uže Srbije nije nikad i nigde bilo definisano kao takva zajednica. Pavlović napominje da iz formalno-pravnih razloga i zbog protivljenja pokrajina čitavu deceniju nije donet društveni plan SR Srbije, što ukazuje na značajnu obespravljenost ove republike u odnosu na druge jugoslovenske republike.62

Značajan deo Pavlovićeve argumentacije u pogledu rešavanja kosovskog problema odnosi se na prostor saradnje s kosovskim institucijama.63 Ovo ne začuđuje s obzirom da se kratkotrajni period njegovog bavljenja politikom poklapao s već pomenutom smenom generacija u kosovskom rukovodstvu i sa promenom Stambolićeve retorike prema Kosovu. U domenu političke, kulturne i ekonomske saradnje s Kosovom, Pavlovićevi stavovi na ovaj način u najvećoj meri korespondiraju sa stavovima Ivana Stambolića u periodu 1986-1987. O saradnji sa Kosovom Pavlović je iscrpno govorio i na Osmoj sednici, kada je takva retorika već bila „prevaziđena“ u nacionalističkoj grupaciji koja se oformila oko Slobodana Miloševića.64

Slobodan Milošević

Milošević se u užem krugu srpskog rukovodstva nalazio od kraja 1983. godine i sve do posete Kosovu Polju u aprilu 1987. godine on nije pokazivao naročiti interes za tzv. kosovsko pitanje. U zbirci njegovih javnih nastupa, na prvi pomen kosovskog problema nailazimo tek u junu 1986, na savetovanju predsednika Okružnih komiteta OSKJ. O krizi na Kosovu, osim o drugim temama, Milošević govori i političkom aktivu Kragujevca u decembru 1986. Iako je kod Ivana Stambolića u to vreme već došlo do značajnog ublažavanja retorike prema Kosovu, Milošević je još uvek govorio „starim“ jezikom, kojim su se pojave na Kosovu određivale neposredno posle pobune 1981. Dok Stambolić ukazuje na moguće puteve saradnje s novim pokrajinskim rukovodstvom, kod Miloševića su pojave na Kosovu žigosane jednostavno kao „kontrarevolucija“, a rešavanje problema kao „uklanjanje posledica kontrarevolucije“.65 Izuzimajući ova dva uzgredna pominjanja situacije na Kosovu, u kojima se možda prepoznaje zametak buduće oštre Miloševićeve retorike, problematika južne autonomne pokrajine SR Srbije izgleda da nije preterano okupirala Miloševića na početku njegove političke karijere.

O Miloševićevoj nezainteresovanosti za Kosovo svedočio je i Ivan Stambolić. Navodno, i njega (Stambolića) je ubeđivao da se okanu pokrajina i da se okrenu rešavanju jugoslovenskih problema.66 Danas može zvučati paradoksalno da su problemom pokrajina u tom periodu bili mnogo više okupirani njegovi kasniji protivnici Draža Marković, Ivan Stambolić i Buca Pavlović – političari koje je Milošević uklonio iz politike zbog navodnog protivljenja rešavanju kosovskog problema. Miloševićev recentralizam se u tom početnom periodu ispoljavao u njegovom zalaganju za jedinstveno jugoslovensko tržište i za efikasniji nastup federalnih organa vlasti. Naročito često, Milošević se bavi problemom integracije tržišta, temom koju pokreće gotovo u svakom javnom nastupu. U potpuno razvijenoj formi, ovi argumenti se nalaze u izlaganjima Miloševića i Stambolića na 17. sednici CK SKS, tako da je teško ustanoviti kome bi pripadalo autorstvo za njeno koncipiranje.67 U svakom slučaju, Milošević je u nastupajućem periodu mnogo više insistirao na ovom, pretežno ideološkom konceptu samoupravne integracije nego što je to bio slučaj sa Stambolićem.

U narednim pasusima analiziraću neka karakteristična mesta Miloševićevih retoričkih zalaganja za samoupravnu integraciju jugoslovenskog tržišta. Na pomenutoj sednici u septembru 1984. godine, smetnje u funkcionisanju jedinstvenog tržišta on određuje kao „suštinsko političko pitanje koje ugrožava opstanak sistema“. Sve smetnje i prepreke njegovom ostvarivanju, Milošević proglašava neustavnim, s obzirom da krše normu čl. 254. ustava SFRJ koji sankcioniše stavljanje u neravnoparavan položaj privrednih subjekata po ma kom osnovu. Na 18. sednici CK SKS, u novembru 1984. godine gotovo celo njegovo izlaganje posvećeno je problemima koji dolaze od neintegrisanog sistema samoupravnih organizacija (OOUR, radne organizacije, složene organizacije, SIZ, pokrajine, republike, opštine itd), čije „administracije brane jedne od drugih prava `svoje` radničke klase“. Milošević insistira da govori u ime radničke klase i njenih interesa:

„Radnici su masovno toga svesni. Radnik ne prihvata da na granici dve republike, ili čak dve opštine, mora da preseda iz autobus u autobus, kad to već ne čini kada putuje u inostranstvo. Seljak ne prihvata da ga na republičko-pokrajinskoj granici sačekuje milicija da bi mu pretresala tovar. Naš čovek se ne slaže s tim da se na pruzi mimoilaze vozovi natovareni istom robom, od kojih jedan vozi izvezeno, a drugi skuplje uvezeno“.68

Iz poslednje rečenice se vidi da je insistiranje na jedinstvenom tržištu podrazumevalo i ograničenja u domenu izvozne trgovine. Na tu temu je govorio i Ivan Stambolić u intervjuu listu Komunist, u avgustu 1985. On navodi, na primer, kako se pšenica iz Vojvodine izvozi, a u isto vreme, po višoj ceni uvozi je Kosovo, ili područje uže Srbije. Trepča izvozi rudu, koje onda nema za Valjaonicu bakra u Sevojnu ili Fabriku kablova u Svetozarevu.69 Ove proizvode i repromaterijal trebalo je sačuvati za privredne subjekte u zemlji, tj. u užoj Srbiji. Milošević i Stambolić su se, dakle zalagali za jednu varijantu Fihteove „zatvorene trgovačke države“, što bi se moglo uzeti kao principijelno opredeljenje kad ne bi bilo njihovih stalnih pozivanja na izgradnju izvozno orijentisane ekonomije. Da su se kojim slučajem njihova ekonomska nastojanja ostvarila, najveću korist bi imale ekonomski razvijenije republike, u prvom redu Slovenija. Imperativ srpskih recentralista bili su „zajedništvu“ i „integraciji“ u okviru jugoslovenskog prostora, bez obzira na kontekst realpolitike i ekonomije. Ostaje opet zadivljujuće da je Milošević mogao graditi najznačajniji deo svoje političke karijere do aprila 1987. godine na jednoj tako nategnutoj „sverešavajućoj formuli“.

Miloševićeve recentralističke koncepcije ogledale su se i u nastavljanju nastojanja Draže Markovića i Ivana Stambolića u pravcu osposobljavanja institucija federacije za efikasno donošenje odluka. U prvim godinama bavljenja politikom, sve do aprila 1987, pa čak i kasnije, Milošević u ovaj domen recentralizma ne unosi ništa novo i ništa inventivno. On samo ponavlja teze protiv konsenzusa i protiv prekomerne primene mehanizma usaglašavanja koje su ranije formulisali pomenuti prethodnici.70 U svim koncepcijskim detaljiima njegov recentralizam u periodu do aprila 1987, bio je mnogo umereniji i mnogo manje ubedljiv od onog koga su zastupali Stambolić, Marković i Pavlović. Treba takođe napomenuti, da su njegova nastojanja ka recentralizaciji na nivou Jugoslavije bila znatno istaknutija od onih u domenu ustavno-pravnog „objedinjavanja“ SR Srbije.

U domenu praktične politike, a naročito posle događaja u Kosovu Polju 1987, prioriteti Miloševićevog recentralizma su se u celosti izmenili. Najpre, treba primetiti da je u periodu 1987-1989, delokrug njegovih aktivnosti u potpunosti preusmeren na pitanja pokrajina i drugih unutrašnjih pitanja SR Srbije. Čini se kao da su „događanje naroda“, „antibirokratske revolucije“ i razračunavanje sa „kontrarevolucijom“ na Kosovu u celosti potisnuli bavljenje pitanjima federacije. U trenutku kad se ponovo okrenuo Federaciji to je bilo više u svojstvu separatiste i protivnika državnog jedinstva, nego u proklamovanom duhu koncepcija koje su razvijali recentralisti pre njega. Milošević, koji je godinama unazad na svim partijskim forumima raspredao priču o značaju jedinstvenog jugoslovenskog tržišta, ostaće na kraju zapamćen po nametanju ekonomskog embarga Republici Sloveniji u decembru 1989. Principijelni recentralista se ne bi drznuo da uvede takav embargo posle obične političke međusobice koju je imao sa slovenačkim rukovodstvom71.

Reputaciji jednog recentraliste, takođe, ne ide u prilog kontinuirano protivljenje odlukama i merama savezne vlade – SIV, na čelu sa Antom Markovićem. Kad je Draža Marković tražio veće ingerencije za savezne organe vlasti na pomenutoj sednici CK SKJ 1984. godine to je bilo u vreme vlade Milke Planinc i sadržavalo je principijelno zalaganje za određeni profil institucija, bez obzira čija kadrovska kombinacija je u tom trenutku na vlasti. Da je Milošević bio principijelni recentralist, morao bi da podrži autoritet saveznih organa vlasti, bez obzira na njen personalni sastav. Takve principijelnosti, međutim, kod njega nije bilo. Verovatno najizrazitiji primer Miloševićevog urušavanja institucija zajedničke države predstavlja upad u monetarni sistem SFRJ i primarnu emisiju Narodne banke Jugoslavije u decembru 1990 – januaru 1991. Tom prilikom je Republika Srbija nelegalno „pozajmila“ dinarski iznos u protivvrednosti od 1,4 milijardi tadašnjih dolara za potrebe budžetskih isplata.

Recentralista Pavlovićevog ili Stambolićevog kova, sigurno ne bi u ustavu Republike Srbije, koji je donet u vreme postojanja savezne države 28. septembra 1990, uneo odredbu kojom se proklamuje da je ova federalna jedinica „suverena i nezavisna“. Srđa Popović je u svojoj čuvenoj raspravi ukazivao i na član 2. stav 1. pomenutog ustava koji omogućuje zavođenje posebnih taksi i posebnog poreza na promet robe proizvedene u drugim jugoslovenskim republikama.72 Na ovaj način je embargo prema slovenačkoj robi ne samo legalizovan nego je i utemeljen u najvišem zakonskom aktu. Model embarga i trgovinskog protekcionizma mogao se dalje primenjivati i prema privrednim subjektima iz drugih republika.

Čovek koji je u jugoslovensku politiku ušao neumornim zalaganjem za jedinstveno tržište samo nekoliko godina kasnije otišao je najdalje u podizanju unutrašnjih barijera trgovini. Zapravo, ako sledimo hronologiju Miloševićevih javnih nastupa tada ćemo temat o jedinstvenom jugoslovenskom tržištu poslednji put naći u njegovom izlaganju na Konferenciji SK Srbije u novembru 1988.73 Embargo Sloveniji je proglašen samo godinu dana kasnije, u decembru 1989. Tom brzinom su Miloševićeve „principijelne“ koncepcije preinačavane u njihovu potpunu suprotnost.

Šta je onda ostalo od Miloševićevog deklarativnog recentralizma u periodu posle 1989? U nategnutoj formi, njegove neuspele kombinacije preglasavanja na XIV Kongresu SKJ i Predsedništvu SFRJ i neuspele inicijative o raspisivanju opštih izbora na saveznom nivou, mogle bi se izvoditi kao krajnje konsekvence dugoročnog razvoja recentralističkih koncepcija u Srbiji. To bi bila ona „logika“ o kojoj govori Latinka Perović, logika unutrašnjeg konflikta koja se nije mogla kontrolisati i koja je vodila oružanom sukobu. Bliski saradnik Miloševića u to vreme, Borisav Jović, navodi da je Miloševićevo insistiranje na sazivanju poslednjeg partijskog kongresa imalo za cilj da se upotrebi glasačka snaga delegata iz Srbije i srpskih delegata iz drugih jugoslovenskih republika.74 To je, dakle, trebalo da bude prva efikasna realizacija dugogodišnje priče o „efikasnom“, „većinskom“, „najdemokratskijem“ načinu donošenja odluka, uz prenebregavanje „nedemokratske“ prakse konsenzusa i usaglašavanja. Jović dodaje da se Milošević u proceduri organizovanja kongresa nije konsultovao ni sa kim. To je, ipak, potpuno odudaralo od načina donošenja odluka i priprema za forume kojima su pristupali prethodni recenralisti.

U sličnom smeru išla su i Miloševićeva nastojanja da se na projektovanim saveznim izborima primeni princip „jedan čovek – jedan glas“. Ovakvi izbori trebalo je Miloševićevoj politici da otvore širu jugoslovensku pozornicu na kojoj bi brojnost i mobilizacija Srba u okviru SFRJ dobili svoj politički izraz. Elementi recentralizma iz prethodnog perioda mogli bi se prepoznati jedino ukoliko su Miloševićevi motivi bili da u takvoj skupštini blok manje razvijenih republika suprotstavi razvijenima na principijelnim pozicijama reforme ekonomskog sistema. U svakom slučaju, i za takav projekat bilo je neophodno prethodno pregovarati i usaglasiti se sa drugima što Miloševiću nije padalo na pamet.

Dakle, ako se izuzmu ishitrene i nepripremljene kombinacije preglasavanja koja je Milošević hteo da izvede na Kongresu SKJ i u Predsedništvu SFRJ i neuspela inicijativa o raspisivanju opštih izbora na saveznom nivou, na njegovom recentralističkom repertoaru preostale su posle 1989. godine jedino čvrste veze koje je održavao sa vođstvom JNA. U osnovi, bilo koje od pomenutih nastojanja na jugoslovenskom planu, iako se može projektovati kao ekstremna krajnja konsekvenca srpskog recentralizma, ima jako malo ili nimalo zajedničkog s načinom sprovođenja ovih ideja recentralista koji su prethodili Miloševiću. Čak i u domenu „rešavanja“ kosovskog pitanja, Miloševićevi metodi svakako ne odgovaraju politici koju su tokom 1986, i 1987. godine zastupali Ivan Stambolić i Dragiša Buca Pavlović. Dok su Stambolić i Pavlović, od marta 1986. bili istrajno na putevima saradnje s umerenim rukovodstvom Kosova, Milošević je to rukovodstvo, u događajima posle Osme sednice izložio državnoj represiji, razjurio i pohapsio. Dok je Stambolić godinama unazad strpljivo pregovarao i pridobijao saglasnost drugih republika, Milošević je na Kosovu delovao putem jednostranih akata za koje nije imao ničiju podršku.

Milošević se, dakle, nije u potpunosti uklapao u definiciju recentralista ni pre, ni posle aprila 1987. godine. Iako je neke od postulata ove ideologije doveo do najekstremnijih konsekvenci njihove praktične primene, on u ideološkom smislu, u najmanju ruku, nije bio principijelan recentalista. Savremenici, uostalom, svedoče kako kod Miloševića, za sve vreme njegovog bavljenja politikom, nije bilo jasnih ideoloških opredeljenja. Draža Marković u intervjuu za Radio Slobodna Evropa, u tom smislu kaže: „Ja mislim da Slobodan Milošević nije ništa. Niti je socijalista, niti je komunista, niti je nacionalista. On je ono što mu u određenom trenutku treba“.75 U tom kontekstu, Miloševićevo nasilje nad institucijama i ishitreni pokušaji preglasavanja na federalnom nivou mogu se jednostavno izvoditi iz njegovog političkog pragmatizma i u tom smislu nemaju nikakve veze sa bilo kakvim ideološkim opterećenjima iz prethodnog vremena.

Zaključna razmatranja

Analiza političkih odluka i sadržaja javnih nastupa istaknutih srbijanskih političara koji su bili tema istraživanja ove studije, pokazuje znatne podudarnosti u pogledu njihovog nastojanja za promenom statusa autonomnih pokrajina i preuređivanjem federalnog uređenja zemlje u vremenskom rasponu od gotovo 20 godina (1968-1987). U domenu bavljenja autonomijom pokrajina njihova neprestana frustracija i uporna nastojanja odnosila su se na ponovno uspostavljanje „državnosti“ SR Srbije na „njenom čitavom prostoru“. U oblasti federalnih institucija njihovi zahtevi odnosili su se, navodno na omogućavanje efikasnog funkcionisanja saveznih organa vlasti i na uspostavljanje jedinstvenog jugoslovenskog tržišta. Efikasnost donošenja odluka se, u njihovim interpretacijama mogla postići zaobilaženjem procedure prekomernog „usaglašavanja stavova“ i međurepubličkog konsenzusa. Srbijanski nasrtaji na institucije konsenzusa i usaglašavanja su u drugim republikama doživljavani kao refleks uvek prisutnog srpskog unitarizma i pokušaja za majorizacijom na jugoslovenskom nivou.

Povodeći se za određenjem koje je u svojim knjigama koristila Sabrina P. Ramet, ovaj kontinuirani politički program koji su zastupali Draža Marković, Ivan Stambolić, Buca Pavlović i Slobodan Milošević (do 1987, ili delimično i do 1989), u ovom članku je terminološki određen kao recentralizam, njegovi protagonisti kao recentralisti, cilj kome su težili kao recentralizacija zemlje. Analiza govora pokazuje mnogo veću meru podudarnosti između proklamovanih političkih ciljeva Miloševića i ostale trojice recentralista, koji sada u javnoj percepciji slove za nepomirljive ideološke protivnike. Kad je u pitanju odnos prema pokrajinama i Kosovu ova podudarnost je naročito izražena između stavova 1) Slobodana Miloševića u periodu 1986-1990, 2) Draže Markovića, iznetih u njegovim „dnevničkim zapisima“ i 3) Ivana Stambolića, u istupanjima neposredno po kosovskim demonstracijama 1981. Ipak, i pored koncepcijskih i ideoloških podudaranja, razlike su ogromne u domenu metodologije njihovog sprovođenja. Miloševićev način „rešavanja“ kosovskog pitanja je u potpunom razilaženju sa pristupom koji od sredine 1986. promovišu Ivan Stambolić i Buca Pavlović.

Miloševićev recentralizam na nivou jugoslovenskih problema se gotovo sav iscrpljivao u zahtevima za jedinstvenim jugoslovenskim tržištem. To je bila njegova „sverešavajuća formula“, mantra koju pominje gotovo u svakoj prilici od septembra 1984, do novembra 1988. Samo godinu dana posle poslednjeg zabeleženog zalaganja za slobodno jugoslovensko tržište, on će početi sistematski da ga razara. Miloševićev odnos prema saveznim institucijama je od 1989. godine u tolikoj meri destruktivan da se on ne može više smatrati recentralistom, ni u ideološkom ni u faktičkom smislu. Srđa Popović njegovu politiku i ustav Srbije koji je donet njegovim zalaganjem određuje kao „separatističke“, a istovetna je i ocena Raifa Dizdarevića. Dizdarević, štaviše, podseća „koliko je, kao takav,“ srpski separatizam „hranio druge separatizme“ u Jugoslaviji.76

S obzirom na dugoročni pritisak za promene i uticaj koji su generacije srpskih recentralista imali u unutrašnjoj politici socijalističke Jugoslavije, potrebno je postavljati pitanja o opravdanosti njihovih nastojanja i posledicama njihovih uporno postavljanih zahteva. Naime, da li je više od dve decenije kontinuiranih nastojanja za promenom unutrašnjeg uređenja zemlje potkopavalo „ravnotežu snaga“ na kojoj je počivala SFRJ? Da li su srpski zahtevi za recentralizacijom izazivali refleksni odgovor u smislu intenziviranja zahteva za veću samostalnost republika kojima su odgovarala ustavna rešenja iz 1974? Da li se Miloševićeva politika prema Jugoslaviji ukazuje kao produžetak politike recentralista, ili se radi o anomaliji i haotičnim odlukama neodgovornog pojedinca?

Na ova pitanja teško je dati jednostavan i jednoznačan odgovor. Idemo redom: najpre, da li se recentralisti mogu posmatrati kao subverzivni element u odnosu na održavanje ravnoteže snaga u jugoslovenskom federalizmu? Moje mišljenje je da su zahtevi za promenom političkog sistema u federaciji legitimni sve dok se zasnivaju na proceduri, ili unutrašnjim pravilima koja svi prihvataju. Srpski recentralisti od Markovića do Pavlovića, pa i Miloševića tokom prvog dela njegove karijere, nisu pokušavali da svoja rešenja nametnu drugima, već su pokušavali da ih ostvare poštujući princip usaglašavanja i konsenzusa federalnih jedinica. Čak i kad predlažu da forma donošenja odluke bude glasovima većine (tj. preglasavanjem, bez konsenzusa) oni nastoje da takva odluka bude od svih prihvaćena strane znači, konsenzusom.

Sistem jugoslovenskog federalizma mogao je da opstojava i sa tako suprotstavljenim koncepcijama kakve su bile srpska i slovenačka, sve dok su njihovi protagonisti ostajali u granicama onoga što je bilo legitimno u datom sistemu, a legitimno je bilo samo ono oko čega se svi subjekti federacije dogovore. Srbijanski recentralisti (pre Miloševića) nisu nikad prelazili taj institucionalni Rubikon koji bi otvarao proces preglasavanja među predstavnicima federalnih jedinica. U tom smislu, Miloševićevi jednostrani pokušaji preglasavanja drugih u periodu 1990-1991, mogu biti sagledani u dve ravni. Oni po načinu izvođenja nemaju mnogo veze sa izvornim koncepcijama recentralizma, ali, u isto vreme oni su i krajnja ekstremna konsekvenca ove ideologije.

U kojoj formi je uostalom, sprovođenje zahteva za „uvažavanjem većinske volje“ i prevazilaženjem međurepubličkog konsenzusa moglo da bude legitimno, t.j. prihvaćeno od svih? Srpski zahtev za preglasavanjem opterećivao je unutrašnje prilike u zemlji, ali je bio legitiman, tačnije bio je legitiman sve dok neko od recentralista ne odluči da ga na svoju ruku sprovede u delo. Znači, kao principijelni zahtev bio je, u najmanju ruku, štetan i onemogućavao je nesmetano funkcionisanje sistema, a kao model praktične politike je uveo zajedničku državu u sukob i ratove 1990.

Da li je slovenačko udaljavanje od Jugoslavije imalo neke veze sa dugoročnim zahtevima za recentralizacijom? Čak i da su ove dve pojave bile u uzročnoj vezi to nije nužno moralo da dovede do otvorenog sukoba, ili do smanjivanja institucionalnog kapaciteta države. Svi zahtevi za promenama u Jugoslaviji mogu se smatrati legitimnim sve dok nisu podrazumevali primenu jednostranih akata na štetu drugih i sve dok osnovni kanali usaglašavanja funkcionišu. Drugo pitanje je koliko su ovi reciprocitetni zahtevi, iako opravdani, smanjivali funkcionalnost sistema kao celine.

Najzad, postoje li elementi kontinuiteta između dvodecenijskih nastojanja recentralista i Miloševićeve politike posle 1987? Izvesni elementi kontinuiteta, kao što je već pomenuto postoje. Kad bi se izabrali karakteristični citati s kosovskom tematikom iz Markovićevih dnevnika, iz Stambolićevih referata 1981-1983 i Miloševićevih govora 1987-1989, teško bi se mogle ustanoviti razlike ili razdvojiti autorstvo u citiranim materijalima. Stambolić se u svojim naknadnim sećanjima preispitivao povodom sopstvene odgovornosti za forsiranje kosovskog pitanja na jugoslovenskom nivou:

Za nas u Srbiji rešavanje odnosa Srbije i pokrajina, posle pobune na Kosovu, bilo je od životnog značaja, ali pitanje je, da li smo i koliko smo tim rešavanjem u drugim republikama izazivali uznemirenost, s obzirom na tradicionalni zazor od neke druge Srbije. To pitanje zaista nije bez osnova, pogotovo ako imamo u vidu kuda je sve odvela srpska politika posle Osme sednice.77

Svakako je da su oba elementa srpskog recentralizma (pitanje autonomija i „efikasno“ donošenje odluka u organima federacije) uznemiravali političke elite u drugim jugoslovenskim republikama. Ako već govorimo o kontinuitetima i o specifičnoj političkoj kulturi koja se razvija na partijskim forumima u SR Srbiji u gotovo čitavom posleratnom periodu (Ranković-Marković-Stambolić-Pavlović-Milošević) treba pomenuti i kratkotrajni diskontinuitet koji je mogao da izraste i u drugačiju školu političkog mišljenja. Alternativna partijska elita i drugačija politička kultura mogla je, naime, da se razvije iz krugova srpskih liberala koji su bili mnogo spremniji da prihvate suštinsku federalizaciju zemlje i značajne ingerencije koje su date autonomnim pokrajinama.

Politička elita sa Dražom Markovićem na čelu bila je potpuno nekompatibilna s duhom političkih promena koje su doneli ustavni amandmani i kasnije ustav 1974. godine. Oko njega su nastavile da žive koncepcije jake savezne države koje je zastupao Aleksandar Ranković. J. B. Tito je političkim razračunavanjem sa srpskim liberalima iza sebe ostavio nerazrešenu konfliktnu situaciju. Odlukom da u isto vreme (kon)federalizuje zemlju i da u najvećoj republici ostavi na vlasti privrženike centralizma, on je toj zemlji u nasleđe ostavio dugoročnu unutrašnju nestabilnost.