|
Analiza slučaja
1
U jednom
pothodniku u centru Ljubljane već 25
godina može se videti grafit koji
prikazuje lađu koja tone, s imenom
Jugoslavija. U međuvremenu,
stavljeni su oko njega mnogi drugi
novi grafiti i tagovi, ali je, u
suštini ostao netaknut. Doživljavam
ga kao simptom ambivaletnog, čak
polivalentnog odnosa Slovenaca prema
jugoslovenskoj i socijalističkoj
prošlosti.
U ovoj studiji
uzimam za ishodište upravo taj
detalj savremene urbane kulture,
jednog među stotinama, koliko sam ih
tokom poslednjih godina
fotografisao, ili dobio fotografije
od drugih “lovaca na grafite”. Kako
kaže Barthesu (1992, 15), svaka
fotografija donosi “nešto preteće”,
“vraćanje smrti”. U masi fotografija
grafita i street arta (umetnosti
ulice) koje sam snimio, ili dobio na
neki drugi način, u ovom
istraživanju zanima me upravo
suprotno: “vraćanje života” - motiva
na njoj, postojanje “Jugoslavije
posle Jugoslavije”. Ukratko:
interesovala me je slika o njoj, na,
istraživački dosta zanemarenom
području – u savremenoj - grafita i
street arta - subkulturi. Drugim
rečima: pitao sam se, kakav je njen
odnos prema nekadašnjoj zajedničkoj
državi, njenom socijalizmu,
antifašističkoj borbi, njenom
rukovodstvu i njenoj ideologiji:
kako u pozitivnom, afirmativnom
smislu, tako i u negativnom,
neprijateljskom. Moje centralno
istraživačko pitanje bilo je, kako
savremeni autori grafita i street
umetnici (de)konstruišu
jugoslovensko razdoblje; odnosno,
kakvi su projugoslovenski, ali i
antijugoslovenski grafiti i street
art; kakve antagonizme odražavaju i
istovremeno ih stvaraju. Ukratko:
šta zidovi postjugoslovenskih
domovina govore o nekadašnjoj
jugoslovenskoj domovini. Fukoovskom
terminologijom rečeno: kakvi
politički subjektiviteti nastaju
pritom. U tom smislu, ova analiza je
komplementarna s drugima koje se
bave konstukcijom i predstavljanjem
jugoslovenske epohe u oglašavanju,
popularanoj kulturi, dizajnu,
umetnosti i, iako ne na poslednjem
mestu, naravno, u političkim
diskursima.
I. Uvod i definicije političkih
grafita i street arta
Studija je deo mog
šireg istraživačkog interesovanja za
kulture postjugoslovenskog
kolektivnog sećanja,
postsocijalističkih ideologija i
urbanih podkultura, dakle, doslovno
na onim tačkama gde se dodiruju .
Materijal za njih prikupljam na
način “bosonoge kulturologije”, od
kraja devedesetih godina, dalje,
posebno u severnim delovima
nekadašnje federacije (Slovenija,
Hrvatska, Bosna i Hercegovina,
Srbija). Za to vreme našao sam više
od 270 primera grafita i street
arta, većinu sam fotografisao sam,1 a
manji deo sam pronašao u drugim
izvorima (u knjigama, novinama,
člancima i u katalozima). Pritom sam
sledio uobičajennu trodelnu
organizaciju tovrsnog terenskog
rada, koga, među ostalim predlažu
Collieri (1996, 167-173): pripremno
posmatranje, strukturirano
istraživanje i konačna analiza.
Grafit i street
art definišem kao specifičnu
estetsku ekspresiju u javnom
prostoru, s jasnom porukom: ona je
prolazna, može biti uništena,
nelegalna (sa stanovišta dominantnih
diskursa i institucija osuđivana kao
vandalizam), koja je kritična prema
postojećem, koju čini slika, odnosno
objekat i/ili reč, koja je uvek u
interakciji s okruženjem (“tekst”
grafita mora se uvek čitati s
njegovim fizičkim i društvenim
“kontekstom”), koja je u neprestanoj
interakciji s okolinom (gotovo se
uvek nađe više njih zajedno), koja
oblikuje svoju podkulturu (sa svojom
etikom, nepisanim pravilima, sa
svojim zvezdama, inovatorima,
epigonima, imitatorima, stručnjacima
i sl), i čiji su autori, u većini
slučajeva anonimni. Njihova
karakteristika su neprevodivo
poigravanje s rečima i motivima,
humor, misaoni obrti, pozajmice i
upotreba parafraza, rima, aforizama
i opaski. Stvaraju ih i prikupljaju
prvenstveno mladi ljudi – reč je o
generacijski prilično profilisanom
mediju. Grafiti “nas zabavljaju,
provociraju i navode na
razmišljanje” (Šterk 2004, 68); reč
je o “načinu komuniciranja, koji je
ličan i oslobođen uobičajenih
društvenih ograničenja koja, po
pravilu, zabranjuju ljudima da
neometano izražavaju bogatstvo
svojih misli” (Abel, Buckley 1977,
3).
Grafiti su
dvodimenzionalne zidne slikovnice, a
njihovi glavni tipovi su tag (logo i
potpis autora grafita), piece
(kratica za masterpiece, kvalitetan
i kompleksan grafit), throw-up, ili
bomb (na brzinu urađen grafit),
roof-top (grafit na višem delu
zgrade), character (karikirani lik
iz popularne kulture), wall of fame
(zidovi, na kojima su, jedan uz
drugog, najdovršeniji grafiti šire i
lokalne scene autora grafita) i
mural (obično legalno oslikane
ilustracije većih delova zgrada).
Street art se razvio kasnije, tokom
poslednjih 20, 25 godina, zato mu se
i primilo ime post-grafiti art, a u
većini slučajeva je trodimenzionalan
(šabloni, nalepnice, javne
instalacije i vizuelne intervencije,
plakati paste-ups, izresci i sl).
Sledeća važna razlika je estetska:
grafit svrstavam u avratično
stvaralaštvo, reč je o “’ovde’ i
‘sada’ umetničkom delu”, koje ima
“jednokratno bivstvovanje na mestu
gde je” (Benjamin, 1998, 150) – uvek
su na neki način jedinstveni,
neponovljivi . Međutim, nalepnice,
posteri, pa i šabloni su na neki
način postavratični: oslobođeni
izvornika i “rituala” (ibid, 154,
155) mogu se beskonačno tehnički
reprodukovati, a u javni prostor ih,
praktično može postaviti svako.
Dalje: bitna karakteristika grafita
i street arta je, da je reč o
nelegalnom mediju društvenih grupa s
komunikacijskim deficitom – koriste
ga jer se na drugi način ne mogu
izraziti (pogledati i Chaffee 1993,
12, 16, 17).2 U tom smislu, mogli bi
se prikloniti McLuhanovoj maksimi da
je medij poruka: grafit sam po sebi,
sam akt njegog stvaranja je već
poruka, bez obzira na konkretan
sadržaj, jer javno obznanjuje nešto
čega nema u drugim medijima. Isto
tako, s time u vezi je važno koji se
grafit briše, odstranjuje,
dopunjuje, menja mu se značenje, a
koji opet ne: koliko se brzo to
učini, ko to čini i kako.
Za ovu studiju je
bitna podela na takozvane estetske,
ili subkulturne grafite I na one
političke. Potonji su neposrednije
društveno-kritički angažovani, i, u
skladu s time ih tretiram kao
značajan politički medij: osim
uobičajenih karakteristika te
podkulture (specifična estetska
forma, ilegalnost i sl), imaju jasnu
političku agendu. U političkim
grafitma sadržina je definitivno
nadređena formi: estetski su
uglavnom lošije napravljeni, u njima
nema standardnih žanrovskih finesa
ili insajderske tajnovitosti, cilj
im je politička propaganda,
predstavljaju poziv na akciju,
mobilizaciju, okidač su za nju
(videti: Velikonja, 2008 i 2013).
Crossing (kao i crossing out,
odnosno crossing ofer), crtanje
grafita preko već postojećih, što je
u nepisanoj etici grafita izuzetak,
ovde je pravilo.3
II Pitanje metode:
semiologija između kvalitativnog i
kvantitativnog pristupa
Grafite i street
art, posebno one političke je gotovo
nemoguće istraživati s pozicije
autora, jer su oni, u pravilu,
nepoznati, ili im je vrlo teško ući
u trag – crtanje grafita je još uvek
zabranjeno i proganjano. Čak i kad
sam, na osnovu različitih
informacija i izvora, bio potpuno
ubeđen u autorstvo, sam autor tokom
razgovora to nije hteo da prizna. U
određenim slučajevima autori su
eksplicitno poznati, potpisani:
desničarska krila navijačkih grupa
(recimo, Torcide, Viole, Delija),
ekstremne desnice (sa skraćenicama
svojih organizacija, tipa Radikalna
Ljubljana, ili Autonomni
nacionalisti Slovenije), ili
klerofašističke grupe (recimo,
Srpska akcija koja tu još stavlja
svoju internet adresu).
Zato sam značenje grafita istraživao
na mestu slike same, a ne na mestu
njenog nastanka, ili na mestu gde je
posmatrana, odnosno efekata koje
proizvodi.4 Međutim, upozoravam
ponovo na značaj njegovog okruženja:
za razumevanje grafita nije dovoljno
samo “dobro oko”, njegova
kompozicijska interpretacija, snaga
same slike, već i njegova lokacija.
Važno je kontekstualno znanje: ne
samo forme, već, ako ne i
prvenstveno društveno i ideološko.
Drugačije rečeno: vizuelnu analizu
treba praviti zajedno s nevizuelnom
pozadinom koja sliku estetski i
ideološki smešta u svoj njenoj
zaokruženosti.
Zbog toga je i
izbor glavne metode istraživanja –
semiologija – logična. Ona istražuje
slike zajedno s ideološkim
okruženjem – preciznije, objašnjava,
kako slike (de)legitimišu postojeći
odnos snaga. Drugačije rečeno:
semiologija raskrinkava ideološka
pravdanja društvenih struktura,
odnosno kako određene grupe na
osnovu svojih simbola i narativa
utemeljuju sopstveni vladajući
položaj i na osnovu kojih ga druge
osporavaju. To se iskazuje na
različitim područjima, pa i u
političkim grafitima. Prilikom
istraživanja – pozivajući se na dela
klasika semiologije (Barthes, 1990,
1992, 1993, Eco 1998, Hall 2012,
Guiraud, 1983) – semiološku metodu
koristio sam u dva koraka. U prvom
me je interesovalo, kako se
konstruiše projugoslovenska
ideologija u grafitima i street
artu, a takođe kako se konstruiše
antijugoslovenska. Pratio sam opise
Jugoslavije, njenog socijalizma,
njenog rukovodstva, antifašizma itd,
jednom reči, period 1941-1991, u
aktuelnim grafitima i street artu;
na isti način, i opise suprotnih,
antijugoslovenskih,
antisocijalističkih,
antipartizanskih ideologija. Treće
poglavlje dakle, obuhvata
“denotacijski nivo” (Barthes 1990,
200), opis, “doslovno značenje
simbola” (Hall, 2012, 405),
diskurzivnu gradnju značenja
tovrsnih grafita i njihovu
klasifikaciju.5
U drugom koraku, u
Četvrtom poglavlju interesovao me je
“konotativni nivo” (Barthes, 1990,
200, 201): kakvo je njihovo “više”
značenje u semiološkom smislu, kako
“konotacija ‘frizira” denotiranu
poruku” (Barthes, 1990, 201; 1993,
Barthes 1993, 111-117; videti i
Guiraud 1983, 33, 34). Simboli,
tvrdi Hall (ibid.) “svoju punu
ideološku vrednost – da, dakle
deluju otvoreni za artikulacije sa
širim ideološkim diskursima i
značenjima – dobijaju na nivou
svojih ‘asocijativnih’ značenja
(odnosno, na konotativnom nivou)”.
Rečeno u Ecovom analitičkom rečniku
(1998, 184): poruka se prima u
konretnom i uzglobljenom prihvatanju
koje ga kvalifikuje”. Istraživao sam
kako su pro i antijugoslovenski
grafiti umešani u aktuelne ideološke
i političke sukobe na
postsocijalističkoj i
postjugoslovenskoj mentalnoj mapi,
dakle, (i) kako kritikuju i
antagoniziraju druge ideološke
diskurse i prakse. Oni se, naime, u
pravilu, prevode u kategorije
nedavne prošlosti i njenih
protogonista. Drugim rečima: u tom
drugom koraku bavio sam se s
pitanjima, kakva “manihejska
ideologija”, kakve “fundamentalne
opozicije” (Eco, 1998, 148, 168,
169) sačinjavaju, što zapravo
stvarno znači pisanje grafita “OF”
(Oslobodilački front), “Tito je
živ”, “Živeo 29. novembar”, ili
iscrtavanje crvenih zvezda sprejom i
sl, a isto tako, šta danas znače
grafiti suprotne sadržine (“Tito
zločinac”, “NDH”, “Smrt komunistima”
i sl).
Prikupljenu građu
temeljno sam pregledao u više
navrata, pročistio i potom
klasifikovao. Pre same analize,
objasnio bih nekoliko metodoloških
specifičnosti istraživanja. Najpre,
u odnosu na kombinovanje
kvalitativnih i kvantitativnih
istraživačkih slučajeva. Semiološka
metoda se, u pravilu, koristi za
analizu pojedinih primera, na način
stadium in punctum (kulturno
primljeno, ili pak, nekodirano
čitanje slike – Barthes, 1992,
27-29, 410-412);
dominantno-hegemoskog, pogodbenog
ili opoziciono-globalno suprotnog
položaja, odnosno koda (Hall, 2012,
410-412), ili s “igrama opozicije i
“nepromenjive šeme”, koji se stalno
ponavlja u određenim kulturnim
artefaktima (Eco, 1998, 160-162). A,
izabrao sam povezani analitički par
denotacija-konotacija u Barthesovom
smislu, koju sam kombinovao s drugom
metodom, kvantitativnom. Analizom
sadržaja (content analysis) beleži
se frekvencija pojavljivanja istog
motive ili slike. U analizi sam ih
povezao: najpre sam prebrojao
ponavljanja određenih grupa motiva,
a potom sam istražio njihove
denonativne (opisne) i kononativne
(značenjske) dimenzije. Drugo,
osnovna vizuelna struktura grafita
je multimodalna, sačinjena od teksta
(u tom slučaju to su skraćenice
različitih organizacija i grupa,
imena protogonista, politički
pozdravi i kratki apeli), slike
(politički simboli, amblemi,
istorijske specifičnosti i sl.) i
boje, s time što se ponekad pojavi
samo prvo, ili samo drugo. Uvek ih
je, međutim, neophodno analizirati
zajedno, kao celinu.
Dalje, sudbina
grafita i street arta je takva da
gotovo uvek doživljavaju neku
promenu: precrtani su, dopunjeni,
prekrečeni belim, zamrljani,
docrtani, ili dopisani. Politički
grafiti i street art su neka vsta
zidnih feljtona, serijala: medij
bojnog polja među autorima grafita,
graffiti-battles, odnosno cross-out
wars: sloj sledi drugi sloj, izvorna
poruka je uništena, ponovo
obnovljena, promenjena, ponovo
uništena itd.6 Ukratko, gotovo ih se
i ne analizira izolovano. Tako sam
ih i ja podelio: na one koji su,
uprkos tome individualniji, manje
konfrontirani i antagonizovani
(grupe 1. i 2). i one koji su
potpuno ovde… (grupa 3).
Četvrto: Neki
grafiti se ne nadovezuju nužno samo
na jugoslovensko, socijalističko i
partizansko iskustvo: crvena zvezda
nije bila samo simbol
jugoslovenstva, socijalizma i
partizanstva, što će reći, razdoblja
između 1941 i 1991., kao uostalom i
nacistička simbolika i imaginarijum
– globalna (svastika, nacistički
pozdravi, drugi nacistički pozdravi,
drugi nacistički simboli tipa 18, 88
Totenkoph), ili lokalna (ustaška,
četnička, domobranska) – ne
antijugoslovenstva. Oba su takođe,
opštiji simboli levih ili desnih
subpolitika. Velika većina
tretiranih grafita stvarno referira
na partizansko i jugoslovensko
razdoblje, a neki ne I, više su
“bezvremeni” simboli, bilo
socijalizma, odnosno komunizma, ili
pak, naci-fašizma. Isto važi i za
ono što osuđuju: grafiti “Smrt
klerofašizmu”, “Jebeš nacije” i sl,
se mogu odnositi, kako na
nekadašnje, tako i na sadašnje
klerofašiste, odnosno naciste, baš
kao i “Socijalizam je bolest”, ili
“Smrt komunizmu”, na ondašnji
socijalizam, ili na njegove aktuelne
“restlove” (recimo, na udbomafiju u
Sloveniji isl). Uzimao sam u obzir
samo one koji su na ovaj ili onaj
način bili konotirani, odnosno
“prevođeni” u jugoslovensko
socijalističko iskustvo.
Peto. U analizama
ovakve vrste je ono što nije
uništeno isto tako relevantno kao i
ono što je odmah uništeno. Iako je
tovrsna urbana vizuelna produkcija
uništiva, po definiciji – životna
dob savremenih grafita je nekoliko
meseci, retko godina – u
tradicionalnim antifašističkim
krajevima (slovenačka Primorska,
Istra, Kvarner) i danas se mogu naći
posleratni grafiti, koji klišetirano
svedoče “Trst Gorica Rijeka Istra”
(Prestranek, 2015), ili su posvećeni
partizanskoj vojsci (Vela Luka,
2008), a nađe se i “Živeo Maršal
Tito”, “Hoćemo Jugoslaviju” i “Ovo
je Jugoslavija” (sela u Goričkim
Brdima, 2013). Iako su izbledeli,
još se mogu čitati i razumeti. Tu
mogu pribrojati i ogromne, na
desetine kilometara izdaleka
vidljive “kamene grafite”, više
desetina metara duge natpise u
kamenu, postavljenih u čast Tita i
Jugoslavije tokom prvih posleratnih
decenija i koji su se očuvali do
danas (nekoliko primera našao sam u
Primorskoj, u Istri i centralnoj
Bosni). Svih proteklih decenija, čak
i surov obračun s Informbiroom,
preživela su dva grafita posvećena
Staljinu: prvi, uz grafit Tito u
glavnoj ljubljanskoj ulici,
Dunajskoj (Bečkoj), a drugi u Kopru.
Još jedan dokaz činjenice da je
grafit svo vreme pred očima svih,
ali ga tek retki vide.
Šesto. Praktično
je nemoguće utvrditi tačan broj
(političkih) grafita, jer su danas
ovde, a sutra ih možda već neće
biti, ili će biti promenjeni. Grad,
a kamoli više gradova nije moguće
jednostavno i u istom trenutku
“skenirati”, pa doći do tog podatka.
Svejedno, u analizi ne treba
zanemariti kvantitativni aspekt: a i
s istraživačkog stanovišta je
relevantno. Zato njihov broj koga
sam obuhvatio u istraživanju, ne
uzimam u nekom apsolutnom smislu,
nego više u smislu delova u odnosu
na ostale.
I, ne kao
poslednje: analizirao sam samo neke
grafite i proizvode street arta: ako
su se isti grafit, šablon, plakat
ili nalepnica pojavili više puta,
brojao sam ih kao jednog. To, na
neki način, iskrivljuje,
minimalizuje njihovo prisustvo u
urbanim sredinama: na primer,
šablone s Titovim portretom i
tekstom “Dan republike”, mogli smo
krajem devedesetih da vidimo na
svakom koraku u centru Ljubljane –
pa sam ovde zabeležio samo dve
njegove varijante (crvenu i crnu).
Isto je i, na primer, s najčešćim
frazama i simbolima (“čelični
repertoar” “SF-SN”, “Tito”, crvena
zvezda, amblem OF (Oslobodilačkog
fronta), srp i čekić i sl), s
obzirom da postoji mnogo varijacija
na istu temu, a osim toga, i u
različitim tehnikama (grafit,
šablon, nalepnica…) I zbog toga je
tome trebalo pristupiti prvenstveno
na kvalitativan, a ne samo na
kvantitativan način koji bi merio
samo po učestalosti pojavljivanja.
III Denotacijski nivo –
klasifikacija pro i antijugoslovenskih grafita i street
arta
Semiologija
pretpostavlja, kaže Rose (2012,
108), “da su konstrukcije društvene
razlike izražene u delovanju znakova
u slici samoj”. Polazeći od teza o
fotografiji kao “samorazumljivom
dokazu” (Rose, 2012, 300), odnosno
“standardno precizne percepcije”
(Collier i Collier, 1996, 7), snimao
sam grupe znakova koji se ponavljaju
i grupisao ih. Prikupljenu građu –
275 fotografija grafita i street
arta – tematski sam podelio na tri
velike grupe znakova (prve dve, na
još tri manje), u kojima se dosta
precizno artikulišu ideologije pro i
antijugoslovenstva. U prvoj – tih
sam prikupio 206 – su
projugoslovenski simboli, podeljeni
na one s tematikom partizanstva i
NOB (1. 1), SFRJ (1. 2.) i Tita (1.
3). Druga velika grupa je
suprotstavljena prvoj. Reč je o
antijugoslovenskim simbolima,
podeljenih na analogno tri
arhetipske tematike: odbacivanje NOB
(2. 1), odbacivanje SFRJ (2. 2) i
odbacivanje Tita, a veličanje drugih
lidera (2. 3) – ukupno 43. U trećoj
velikoj grupi su primeri
“ikonoboraca”, borba između
pojedinih motiva, snimio sam 21
takvog: u njima je praktično
nemoguće, a prvenstveno besmisleno
odvajati slojeve međusobno
angtagonisanih grafita i
dopisivanja/docrtavanja.
Mnogo više od
suhih brojeva govori sadržaj
pojedinih grafita i street arta:
neophodno je zbog toga kvantitativan
pristup nadgraditi s kvalitativnim,
sadržinskim. S obzirom na to da je
projugoslovenskih gotovo pet puta
više od antijugoslovenskih, u
nastavku ću ih navoditi u većem
broju. Neke od njih ostavljam u
izvornom srpskom/hrvatskom/bosanskom
ili engleskom jeziku, tekst ili opis
grafita ili street art su napisani
kosim slovima, a u zagradi su mesto
i godina snimka.
IV Konotacijski nivo
Za početak
barthesovsko pitanje: fragmenti
kojih ideologija, odnosno ideoloških
formacija su grafiti ove vrste? Da
bismo to saznali potrebno je da
denotaciju i klasifikaciju
nadogradimo s konotacijom, traženjem
širih kodova, mapa značenja.7 Dok se
na prvom nivou analize uspostavljaju
prvenstveno sličnosti u značenjima i
njihovo povezivanje u grupe, na
drugom su njihove međusobne razlike:
dakle, sad ću se više baviti
konstrukcijom značenja kroz njihove
antagonizme. Svaki sistem značenja
je naime, konotiran sa svojom
konstitutivnom, ne samo relacijom,
već opozicijom, suprotnog drugoj
strani – sadržaji ideološke “teze” i
“antiteze” se generišu iz njihovog
međusobnog suprotstavljanja.
Po vrsti: najveći
broj grafita počiva na ideološkom
antagonizmu - socijalistički
federalizam versus nacionalizam.
Nižu se, ime države (Jugoslavijo!!!,
Rijeka 2015), ili njena skraćenica
(SFRJ/ Ljubljana), njenih
organizacija (SKOJ/ Beograd,
2012,JNA/ Banja Luka, 2009, ZKJ/
Maribor2011) simboli (srp i čekić/
Banja Luka, 2012/), jugoslovenski
grb/Maribor, 2015/), ili praznici
(Živel 29. November - Dan republike
/Ljubljana, 1999, i 2010/, 27. april
/Maribor, 2014). Antijugoslovanski
diskurs se fokusira na odbacivanje
tadašnjih organizacija (tipa, JNA
zločinci/Zalošče, 1996/), ili na
uspostavljanje nacionalnih država
južnoslovenskih naroda (Nek se ne
zaboravi 10. 4/ Omiš, 2005/).
Grafiti jedne strane se, u pravilu,
precrtaju, dopišu, ili doda novi
crtež: na jednom je tako ustaški
znak precrtan, uz njega je dopisan
Goli otok i dodata zvezda petokraka
(Ljubljana, 2010).
Druga ideološka
opozicija tiče se kulta ličnosti:
Tito versus njemu suprotstavljene
političke ličnosti. Tako se mogu
naći šabloni s Titovim likom
(Prizren, 2008; Ljubljana, krajem
devedeseti), street-art instalacije
(zlatnom bojom prefarban stari Titov
kip, koji na prsima ima napisano
plavo srce /Maribor, 2015/), grafite
s njegovim imenom u različitim
izvedbama (pratio sam ih praktično,
svuda po nekadašnjoj Jugoslaviji),
njegovim se imenom nazivaju ceste
(Tito Way/Ptuj, 2014/, Titova cesta
/cesta na Trnovo, 2013/), njemu su
posvećene različite parole i
zakletve (Mi smo Titovi/na
magistrali Sarajevo-Doboj, 2014/,
Tito je naš/Zagorje, 2014/).
Njegovi protivnici, naravno,
postavljaju njegove nekadašnje
neprijatelje (Vuk Rupnik,ustaji!
/Ljubljana, 2014/, Momčilo Đujić
/Banja Luka, 2015/, Ante Pavelić
/Ljubljana, 2012/). I ovde se tuku
oštre zidne polemike: u Ljubljani
(2015) su tako docrtani komentari
Živio i crvene zvezde na izvornom
grafitu Josip Broz Tito vaginalni
izbljuvak.
Treća takva
binarna ideološka osovina je
antifašizam versus fašizam.
Ponavljaju se partizanski pozdravi
(Smrt fašizmu/različite varijante u
više mesta po celoj nekadašnjoj
Jugoslaviji/), kratice organizacija
(OF sa slikom Triglava /u više mesta
po Sloveniji/), slavljenje
partizanstva i odbacivanje
kolaboracije (artivistička
intervencija Banja Luku su
oslobodili antifašisti, a ne četnici
/Banja Luka, 2012/, Rožman s
docrtanom svastikom /Maribor,
2015/), imena i likovi boraca (Ivo
Lolo/seveda Ivo Lola Ribar, Zagreb,
2015/), kao i obračunavanje s
ideološkim protivnicima (Fašisti v
fojbah/cesta prema Ilirskoj
Bistrici, 2015/). Pristalice
fašističke ideologije uzvraćaju s
četničkimi i ustaškim pozdravima,
parolama i simbolima (S verom u Boga
/Banja Luka, 2015/, Za dom spremni
/na više mesta u Hrvatskoj/, sa
slovom U s katoličkim krstom /na
više mesta u Hrvatskoj/ isl),
samoidentificiranjem (Osvetnici
Bleiburga / na magistralnoj cesti
između Ilirske Bistrice i Ljubljane,
2014/) i na svom prizorištu
(Jasenovac ’43 zajedno sa SS znakom
/Sarajevo, 2015/). I tu dolazi do
konfrontacije među autorima grafita:
recimo, znacima OF, NOB i crvenoj
zvezdi je pripisano Smrt levemu
terorju! i znak ekstremno
nacionalističke grupe Autonomni
nacionalisti Slovenije (ANSI;
Ljubljana, 2011).
V Ideološke strategije grafitne in
street-art subkulture
Autori grafita i
street umetnici unose u političke
diskurse nove načine izražavanja,
nov jezik, novu dikciju i, što ćemo
podrobnije analiziral, specifične
strategije izražavanja. Grafit je
“poruka sama” – gotovo bez
nepotrebnih prideva, metafora,
komplikacija, interpretativne
otvorenosti, ezopovske
dvosmislenosti. Otrže se
polis(f)emiji i utemeljivanju.
Razlikuje se od drugih, znatno
elaboriranijih medija antagonističke
konstrukcije prošlosti, recimo, od
naučnih i umetničkih knjiga,
filmova, emisija, pesama, videa itd.
Ne samo zbog toga, što za to nema
vremena, već prvenstveno zbog toga,
što zato nema potrebe: ono što autor
grafita i street umetnik ima da
kaže, kaže brzo, drsko, ramoneovski
efektno, jasno “na nož”. Uličnim
rečnikom rečeno: to je “šus”, ništa
ne treba dodati, ništa oduzeti – s
tim se može samo (ne) slagati. Kao
takvi, deo su svakog savremenog
političkog aktivizma, a sve više i
mainstream načina komuniciranja, jer
za njim sve češće posežu i
pristalice danas vladajućih
ideologija.8
Prva ideološka
strategija pro - i
antijugoslovanskih grafita i street
arta su provokacija i kritika: ako
su estetski grafiti napad na
etabliranu, “visoku” umetnost, ako
su, dakle, kontra-umetnost (ostaju
izvan galerija, prolazni su,
nelegalni, nepotpisani, jednom reči,
ne pristaju na konvencije
institucionaline umetnosti),
politički grafiti su napad na
dominantne institucije ii
ideologije. Otud opsesivna upotreba
jugoslovenskog, partijskog,
partizanskog isl. žargona i
simbolizma na mestima (i u vreme),
gde (i ko) to “najviše boli”.
Važnost lokacije odaju sledeći
primeri.9 Parole KPJ i Tito su se
mogle naći na zgradi splitske
nadbiskupije (2005); u Ljubljani je
jedna od vladnih zgrada krajem
devetdesetih bila prekrivena s
„faltom“ najmarkantnijih oznaka
bivše države (KPJ, Tito, SFRJ, OF,
Partija), na svom balkonu u domu
penzionera koji gleda direktno na
jednu od ljubljanskih prilaznica je,
do revizionizma kritična pesnikinja
Svetlana Makarovič okačila primetno
veliku zrvenu zvezdu (2015). Slično
se događa u postdejtonskoj Bosni i
Hercegovini, gde su s
jugonostalgičnim grafitima najviše
na meti upravo table različitih
entiteta, ili u Hrvatskoj, gde su
nepoznati počinioci, prilikom posete
aktuelnog ministra kulture, na
pročelje Hrvatskog istorijskog
muzeja napisali Hasanbegoviću ustašo
zbog njegove naklonosti tom pokretu
(2016). Reč je o tipično
diskurzivnom obrtu, jer kontekst
odlučno ulazi u polje samog teksta.
Druga strategija je afirmacija i
kontinuitet pređašnjeg identiteta i
u novom dobu – znači, otpor
istorijskom revizionizmu i planskom
zaboravu jugoslovanskog i
socijalističkog perioda. Grafiti na
tu temu poručuju, da nije sve počelo
1991. Onaj. na jednoj mariborskoj
srednjih škola, kaže tako, da su
đaci istina, Born in SFRJ, a Grown
in SERŠ (2011); šablon s kraja
devetdesetih na više mesta u
Ljubljani je pak, s četri puta
ponovljenim retkom Born in SFRJ,
aludirao na Springsteenov refren
Born in USA. Treći primer je s
poprišta bitke u Drvaru(2009): tamo
se neka, sad nesumnjivo već odrasla
Džana iz Sarajeva još uvek
samoidentifikovala kao Titov pionir.
Pro-i
anti-jugoslovenski grafiti su takođe
i prostorno obeležje: treća
strategija je markiranje terena.
Poručuju, da su privrženci
Jugoslavije, socijalizma,
partizanstva i Tita “još tu”. To
recimo, iražava grb SFRJ (Maribor,
2015), kao i jednostavni grafiti
Tito, praktično svagde po
nekadašnjoj Jugoslaviji. Četvrta
strategija je neprestana
antagonizacija postojećeg, povratni
udarac dominantnim diskursima i
simbolično njihovo prevladavanje.
Plakat iz Maribora (2014), upozorava
tako, na nevolje mnogih mladih
ljudi: Rođen u Jugoslaviji –
Školovan u Sloveniji – Nezaposlen u
Evropi. A grafit iz Labina (2007)
poziva na resurekciju Jugoslavije:
Stvorimo je opet 1945-1990. I
poslednja ideološka strategija
kulture grafita i street-arta je
semiološka gerila. Grafit iz
Ljubljane s kraja devetdesetih
simbolično vraća Tita nazad u
izvorno pionirski pozdrav, koga su
slovenački pankeri, krajem
sedemdesetih ironično promenili u Za
domovino s punkom naprej! - umesto
panka se, znači, opet pojavio Tito.
U Hrvatskoj se izvorni proustaški
grafit - veliko slovo U – menja u
natpis Nisam išao U školu (2016).
Privrženici desničarskog političara
Janeza Janše već godinama menjaju
izvorno partizanski znak OF s
Triglavom u JJ s Triglavom; a
njegovi kritičari ga ponovo vraćaju
u “originalni”, OF oblik, privrženci
opet doctraju JJ itd. Nesporno
glavno geografsko znamenje
slovenstva – Triglav – ostaje isti,
zajednički, a menja se njegova
aktuelna politička interpretacija.
VI Zaključak: premalo i previše
Jugoslavije
U zaključnom delu
istraživanja vraćam se uvodnim
pitanjima: kakvu socijalističku
Jugoslaviju, sa svim
protivrečnostima njene “ostvarene
utopije”, na koje sjajno upozorava
Suvin (2014), su ulični stvaraoci sa
sprejom “našpricali” na zidove
post-jugoslovanskih gradova? Koji
njeni aspekti su slavljeni, koji
osuđivani? Koje ideologije su na
delu u dijametralno suprotstavljenim
motivima grafita o svemu tome?
Konstatujem, da na to postoje dva
odgovora, istorijski i aktuelni.
Najpre, neki grafiti se vezuju
isključivo za prošla vremena.
Analiza ideoloških formacija u njima
pokazuje da je vrednovanje tog
perioda naših istorija još uvek
poptpuno polarizovano,
antagonistično. Kao što Eco na
primeru popularnih romana obrazlaže,
kako je “shematizacija, manihejska
podela, uvek dogmatična,
netolerantna” (1998, 170), i u ovom
slučaju nema dijaloga, ni
produktivnog reševanja konflikta, ni
pomirenja, ni izmirenja, ni
alternative – opstaje samo
nepremostiva opozicija pro-contra,
pro- i antijugoslovenska. Politički
ping-pong se nastavlja.
Ti svojevrsni
ideološki blizanci odražavaju,
preslikavaju i ujedno stvaraju
fundamentalnu, nerešivu političku
kontroverzu tranzicije: između
nekadašnjih dominantnih ideologija i
praksi (jugoslovenskog
multikulturalizma u formi bratstva i
jedinstva u etničko-kulturnoj sferi
i socijalizmom u
društveno-ekonomskoj) i novih, koje
su ih zamenili (etnonacionalizam u
etničko-kulturnoj sferi i
neoliberalizam u
društveno-ekonomskoj).
Antijugoslovenski,
antisocijalistički i nacionalistički
grafiti su zapravo, samo ulična
apropriacija dominantnih političkih
diskursa, aktuelna hegemonija “na
ulični način”. Znači, i grafit može
da bude, što Haraway zove
“komunikacija vlasti” (1999, 391). A
“gde je vlast, tu je i otpor”, na to
bi se moglo odgovoril s Foucaultom
(1978, 95). Ako ništa drugo, sa tim
se projugoslovenskim i
prolevičarskim grafitima konkretno
izražava na zidovima urbanih mesta:
oni “oduševljavaju ljude, osnažuju
ih, podižu duh i jačaju njihovu
moralnu snagu” (Chaffee 1993, 20). A
to, što je na zidovima znatno više
projugoslovenskih nego
antijugoslovenskih, svedoči o tome,
da je ta strana marginalizovana, da
ima komunikacijski deficit i da je
za nju grafit jedan od retkih medija
izražavanja. “Oružje slabih”, da
citiram efektan izraz Jamesa C.
Scotta.
To, što nema
“sinteze” između jugoslovenske
“teze” i antiijugoslovenske
“antiteze”, što je na zidovima
doslovno još uvek “crvena” i “crna”
istina (doslovno: grafiti crvene
boje protiv grafita crne boje),
istraživački je zahvalno, a
politički je naporno i blokirajuće.
Razlog za to nije prošlost po sebi:
grafiti koji se odnose na podele iz
prošlosti, zapravo govore o
konfrontacijama u sadašnjosti. Drugi
zaključak mi se čini mnogo važnijim
i dalekosežnijim, a tiče se
aktuelnog stanja. Iako je referentni
okvir ove vrste urbane kaligrafije
nedavna prošlost, odnosno neka vrsta
jugoslovenskog ekceptionalizma, u
njoj nalazimo eksplicitnu kritiku
postojećeg, sadašnjeg,
postjugoslovenskog ovde-i-sada. Reč
je o aktuelizovanju (nekadašnjeg)
multikulturalizma, (nekadašnjeg)
socijalno pravednijeg društva, da bi
se kritikovali (sadašnji)
etnonacionalizam i (sadšnje)
društvene nepravde, koje se rađaju u
novom kapitalizmu. Kao i svaki drugi
medij i grafiti (re)produkuju
društvene odnose snaga, dok ih, na
drugoj strani napadaju: i na tom
području se odigrava neprestana
(kontra)hegemonstička borba.
Drugačije rečeno,
savremene političke bitke prevode se
u vreme i u kategorije NOB i
jugoslovenskog socijalizma. Ti
grafiti pokazuju razočarenje ishodom
tranzicije (Bili smo 3. blok, sad
ćemo biti 3. svet /Ljubljana, 2010,
2012/; Poslje Tita dopala nas kita
/Zagreb, 2015/), beže u nostalgična
sanjarenja (Dok je bilo Tita bilo je
i šita! /Split, 2011/), sa sakrazmom
se odnose prema istorijskom
revizionizmu (Janezu Janši u trajno
sećanje sa slikama osakaćenih žrtava
nacizma /Ljubljana, 2009/; Skini Fak
Of, Da je Hitler slavio, ne bi ti
znao slovenački sa simbolom OF
/Ljubljana, 2010/), veličaju
istorijske vođe na račun potonjih
(Tito je živ, a Tuđman ne! /Rijeka,
2015/), preferiraju pređašnju u
odnosu na sadašnju nadnacionalnu
zajednicu (Bolje Yu nego EU! i srp i
čekić) negde u Hrvatskoj, 2012/),
prepoznaju fašizam u aktuelnim
desničarskim pokretima (SKOJ, srp i
čekić iznad grafita desničarskog
Nacionalnoga stroja /Banja Luka,
2012/; ispod grafita Slovenia
desničarskih organizacija je dodato
Antifa Area Since 1941 /Ljubljana,
2016/), bičuju oportunizam sadašnjih
vlastodržaca (Druže Ramsfeld mi ti
se kunemo… /Ljubljana, 2003/),
preslikavaju aktuelne političke
podele na nekadašnje (nalepnica s
političarima desničarske SDS s
dopisanim Dosta je!!! domobranske
vladavine /Ljubljana, 2013/) i
ironično izjednačavaju nekadašnji i
sadašnji nadnacionalni savez,
Jugoslaviju i EU (E/Y/U /Zagreb,
2015/). Slično je i na
antijugoslovenskoj strani, i tamo se
sadašnjost kritikuje sa pozicije
prošlosti: aktuelni događaji se
iščitavaju u kategorijama nekadašnje
Jugoslavije (SDP = Jugoslavija
/Rijeka, 2015/).
Da zaključim:
projugoslovenski i antijugoslovenski
politički grafiti i street art su
neka vrsta “lakmusovog papira”
aktuelnih, sadašnjih društvenih
događaja i vrednvanja prošlosti.
Anonimna razmišljanja o njima najpre
se mogu videti na zidovima. Po
mišljenju, Jugoslaviji, njenom
socijalizmu, vođama, antifašizmu
itd,. naklonjenih – autora grafita,
svega toga je danas premalo – zato s
njima simbolično “uravnotežuju”
javni prostor, doslovno vraćaju
stvari nazad, “na svoje mesto”. Na
drugi strani je, po mišljenju
njihovih protivnika - Jugoslavije i
svega povezanog s njom još uvek
previše – zato njen “kontinuitet”,
što je generalno česta ideološka
mantra postjugoslovenske desnice,
precrtavaju na svakom koraku. S
obzirom na zaoštravanje ekonomske,
političke i uopšte,društvene
situacije u postsocijalističkoj
post-Jugoslaviji, kao i sve dublje
polarizacije duž spomenutih
antagonizama (socijalizam vs.
neoliberalizam, multikulturalizam
vs. etnonacionalizam) može se
očekivati još intenzivnije ulične
intervencije ove vrste.10
VII Odabrana literatura
Abel, Ernest L.; Buckley, Barbara
E., The Handwriting on the Wall –
Toward a Sociology and Psychology of
Graffiti, Greenwood Press, Westport
(Connecticut) & London (UK), 1977.
Abram, Sandi, Komodifikacija ter
komercializacija grafitov in street
arta v treh korakih: od ulic prek
galerij do korporacij: v: Abram, S.;
Bulc, G.; Velikonja, M. (ur.),
Veselo na belo – Grafiti in street
art v Sloveniji, Časopis za kritiko
znanosti, Ljubljana, št. 231-232,
2008, str. 34-49.
Barthes, Roland, Retorika Starih,
Elementi semiologije, ŠKUC,
Filozofska fakulteta, Ljubljana,
1990.
Barthes, Roland, Camera lucida –
Zapiski o fotografiji, ŠKUC,
Filozofska fakulteta, Ljubljana,
1992.
Barthes, Roland, Mythologies,
Vintage, London, Sydney, Auckland,
Bergvlei, 1993.
Benjamin, Walter, Umetnina v času,
ko jo je mogoče tehnično
reproducirati: v: Izbrani spisi,
Studia Humanitatis, Ljubljana, 1998,
str. 145-176.
Castleman, Craig, Getting Up. Subway
Graffiti in New York, The MIT Press,
Cambridge (Massachusetts), London
(UK), 1999.
Chaffee, Lyman G., Political Protest
and Street Art – Popular Tools for
Democratization in Hispanic
Countries, Greenwood Press, Westport
(Connecticut), London (UK), 1993.
Collier, John Jr., Collier, Malcolm,
Visual Anthropology - Photography as
a Research Method, University of New
Mexico Press, Albuquerque, 1996.
Eco, Umberto, Il superuomo di massa
– Retorica e ideologia nel romanzo
popolare, Bompiani, Milano, 1998.
Foucault, Michel, The History of
Sexuality – Volume I: An
Introduction, Pantheon Books, New
York,1978.
Guiraud, Pierre, Semiologija,
Prosveta – Biblioteka XX vek,
Beograd, 1983.
Hall, Stuart,
Ukodiranje/razkodiranje: v: Luthar,
B.; Jontes, D. (ur.), Mediji in
občinstva, Založba FDV, Ljubljana,
2012, str. 399-412.
Haraway, Donna J., Opice, kiborgi in
ženske – Reinvencija narave,
Študentska založba, Ljubljana, 1999.
Kropej, Monika, Grafitarske bitke.
Sprej kot sredstvo (sovražne)
komunikacije: v: Abram, S.; Bulc,
G.; Velikonja, M. (ur.), Veselo na
belo – Grafiti in street art v
Sloveniji, Časopis za kritiko
znanosti, Ljubljana, št. 231-232,
2008, str. 255-265.
Rose, Gillian, Visual Methodologies
– An Introduction to Researching
with Visual Materials, Sage, Los
Angeles & London & New Delhi &
Singapore & Washington DC, 2012.
Suvin, Darko, Samo jednom se ljubi.
Radiografija SFR Jugoslavije
1945.-72., uz hipoteze o početku,
kraju u suštini, Rosa Luxemburg
Stiftung – Southeast Europe,
Beograd, 2014.
Šterk, Slavko, Umjetnost ulice –
Zagrebački grafiti 1994-2004, Muzej
grada Zagreba, Zagreb, 2004.
Tasić, David, Grafiti, Založba
Karantanija, Ljubljana, 1992.
Velikonja, Mitja, Politika z zidov –
Zagate z ideologijo v grafitih in
street artu; Časopis za kritiko
znanosti; Ljubljana; št. 231-232;
2008, str. 25-32.
Velikonja, Mitja, Nadaljevanje
politike z drugimi sredstvi –
Neofašistični graffiti in street art
na Slovenskem; Časopis za kritiko
znanosti, Ljubljana, št. 251, 2013,
str. 116-126.
Zimmermann, Tanja, Novi kontinent –
Jugoslavija: politična geografija
“tretje poti”; Zbornik za umetnostno
zgodovino, Ljubljana, Vova vrsta
XLVI, 2010, str. 163-188.
Zrinski, Božidar; Stepančič,
Lilijana (ur.), Grafitarji –
Graffitists, Mednarodni grafični
likovni center, Ljubljana, 2004.
|
